Odjenom ono "s" u sng ne znači "srećna" nego "srpska". Ne kontam tu potrebu da se bude mimosveta.
I to što mi znamo dva pisma, ne čini ostatak sveta "uskraćenima" šta god pijani taxisti u novogodišnjoj noći (onoj pravoj) o tome mislili. ¶ 22:44 1 Comments
Znam. Imam neko uvrnuto shvatanje privatnosti. Nije mi nikakav problem da otvorim srce na papiru, al' kad me neko pita gde sam sinoć bila, osećam se kao da taj neko nabija nos gde mu nije mesto. Smeta mi.
Kupih teglu Jacobs kafe. Moja omiljena vrsta, stalno tu istu kupujem. A neki nosonja pita "Je l' to nes ili obična?"
Pogledah ga revoltirano. Za mene ovo znači da on zija u moju "potrošačku korpu" i za mene to znači da zadire u moju privatnost.
Nakon neprijatno duge pauze, odgovorih: "Obična!"
Mislim, Nes nije, Jacobs je. A nema ničeg neobičnog u vezi nje, to je samo tegla kafe.
Prodavačica me je gledala kao da sam pala s duda. ¶ 12:04 0 Comments
Već neko vreme, svet posmatram iz žablje perspektive. Dosegla sam dno, i to je jasno i meni, i dragima, a i drugima. Muljam se po talogu jedne suvišne egzistencije.
Kada sam počela da živim sama, izgubila sam nešto na šta me je život navikao. Neposredan izvor budalaština. Ubrzo, finansijske mogućnosti dozvoliše i kupovinu kompjutera, i time, gotovo u celosti, nestade svaka moja potreba da iz kuće ikako izlazim, samim tim, ostadoh i bez onih, manje neposrednih budalaština.
Kompjuter u mome krilu, rezultirao je i nekim drugim promenama. Vesti više ne dopiru do mene. TV ne uključujem, novine ne kupujem, a radio mi je crkao, ono što kažu, meša se. Da, pomislićete, ali internet može utažiti i najoštriju žeđ za informacijama, problem je jedino u tome, što ja informacije tražim put yahoo web search-a, a ne odlascima na ove ili one sajteve. Tako ja znam šta trenutno radi Terry Gilliam, i sa kim se trenutno ne zabavlja Ryan Gosling, al' su male šanse da nabasam na vesti o sexualnim zlostavljanjima, porodičnim ubistvima, školskim batinanjima. Znam da je Obama predsednik Amerike, a znam i da je to pokrenulo talase rasne mržnje u toj zemlji, ali nemam pojma koji je kurs Eura. Ponekad prelistam dnevne novine dok čekam da mi one fine tete ispeku palačinku, i tada se obično čudom čudim gde nalaze onako ružne ljude da ih stave u crnu hroniku. Naslove negledam, samo slike, jer tražim gde im je sudoku da ga prepišem.
Nagli prekid u prilivu svih ovih stimulansa, na koje me je život inače navikao, imao je za posledicu da se jako opustim. Nekada danima ne izađem iz kuće, mahom gledam filmove, šarene i lepe, male i velike, mnoge za koje niste ni čuli. Nokti mi rastu, kosa mi raste, imunitet opada, dani se ređaju, prerastaju u mesece, u godine. Reči počinju da nestaju.
Evo, baš večeras, u nedostatku pravih reči izumeh simens i kosimens. Pitaše me šta ja to radim. Kao neki dobrovoljni Alchajmer.
A eto pre neko veče, zabavljah ovde, u mom vetrovitom skrovištu, grupu retkih preostalih prijatelja, i pokušah da im pričam o jedinom u šta se još razumem. O filmu. Htedoh da nevedem film koji mi je bilo najteže odgledat u bioskopu, što je Pazolinijev "120 dana sodome" ali mi ponestade reči.
Kažu da Eskimi imaju na stotine različitih reči za sneg. Zato što je sneg jedino što u životu imaju. Čovek ima reči za ono što mu u životu treba.
Ja rekoh "Kako bi reč?"
"Sadizam" pokušaše da mi pomognu.
"Pa ne, nisam na to mislila, al može" no nastavih da brljavim, ko supenom kašikom po mozgu, "Nije agresija, nije zlostavljanje..." preznajah se, a oni treptaše dok me gledaše, u nadi da će "pisac" završiti rečenicu.
I onda se posle porođajnih muka dosetih, "Nasilje, u pičku materinu, nasilje je reč koje se ne mogah setiti".
Da li je to dobro?
Loše?
Neminovno?
To prosudite sami. Ja, ja se ne usuđujem dići se na noge, bojim se, kosti mi neće podnet opterećenje, a svet, svet se smeje. Zaboravila je "Nasilje".
Nije ni bitno. Uvek mogu da se opravdam sociološkim experimentom.
Verzija Za ?tampu | Kamentari | Po?alji Mailom
¶ 23:51 1 Comments
