Zvala je oko 7:15.
"Hoćeš li biti u stanju da pričaš posle 9h?"
"Ne, biću s nekim muškarcem!"
"Mislila sam da nećeš možda spavati, kad god te zovnem isključen ti je mobilni?"
Zna vrlo dobro da ne isključujem mobilni noću. Isključim samo ton. To što se uključuje govorna pošta je uglavnom samo znak da sam kući, jer tamo skoro nikad nema signala. A i da je zvala pa joj se uključivala govorna pošta, ja bih to znala, ne?
"A ne možeš sad da pričaš?" Bila sam u gradu i imala sam signal.
"Pa posle 9h je jeftinija tarifa!
"Dobro, važi, zovi posle devet!"
Nastavila je da priča. Pitala je šta sam uradila za gajbu. Objasnih joj da ću morati da molim gazdaricu da ostanem ovde još mesec dana.
"A šta ja da radim za to vreme?" pitala je kao da se to mene tiče. Mislim se možeš da surfuješ po sofama, to ti je ionako perspektiva.
Objasnih joj da moji na lageru imaju još 100"€ te da ako se onaj proces nekim čudom ne završi u rekordnom roku to ni ja više neću biti u BeeGeeS, tako da me s tim u vezi, njeno moranje da se vrati kući kako ne bi više zloupotrebljavala gostoprimstvo svojih prijatelja deluje bitno ko lanjski sneg.
Pomenula je da bi mogla da se vrati kod mene. Ja oćutah. Jedino što mi je kao uspomene na život s njom ostalo u sećanju je da je drska i dosadna, sebična i samoživa. Da za dva meseca nije ni jednom oprala sudove, osim po koju šolju ili viljušku, šta bi joj zatrebalo, i da me je budila svaku božiju noć kako bi mi naširoko i nadugačko, s čestim ponavljanjem rečenica, pripovedala o tome šta joj se desilo u gradu, što se manje više uvek svodilo na jedno veliko, izlizano ništa, bitno jedino njoj, jer ima tako ludačku želju da joj se makar jedared desi nešto vanserijski. A život joj je jedna velika kolotečina, isto kao i moj.
Ni ovde nije prestala da priča. Ugovorila je da se vidimo u petak, a ako na svirku ne dođem da će svratiti kod mene za vikend.
Ceo razgovor je trajao oko 20min, i kad je konačno prekinula vezu, ja odahnuh. Ruka me je već zabolela od telefona. No sve to nije dugo trajalo. Ubrzo je zvala ponovo, na još jednu partiju torokanja od 20min, (kad se samo setim da su mi nju predstavili kao ćutljivu osobu).
Drugi razgovor je bio o tome kako mi priznaje da sam joj nešto rekla kad smo živele zajedno, nešto što je nju naljutilo, ali sad se ispostavilo da je istina. Nikako nije htela da bude određenija, pa jedva ukapirah da govori o jednom matorom dripcu koga sam ja upoznala nakon svirke Jon-a Spencer-a, koji me je smorio pričama o Srbskim krimosima i njihovim malverzacijama po Italiji, a za koga sam joj ja rekla, "Svideće ti se kako izgleda!"
Ovo joj nije bilo dovoljno, jer je htela da zna kako to on izgleda da bi se njoj svideo. Šta to uopšte znači da je neko njen tip, po meni. Problem je u tome što sam ja već olako njene tipove okarakterisala kao "ljigave".
Nakon susreta sa dripcem, rekla mi je ponosito da uopšte nije njen tip, te da ona ne voli tako tamnopute poput njega. A onda ga je srela ponovo, pa se predomislila. Ali sad me je zvala da bi mi dvadeset minuta o tome pričala. Da bi mi se uvukla, kako bih joj rekla "Dođi!"
E oću jes. Ja sam uvek bila više nego fer prema svima. S karmičke strane gledano, trebalo bi da mi teku med-i-mleko, a daleko sam od tog statusa. Život s njom mi je delovao kao moj mazohizam, i budući da sam je sam zvala, nisam mogla da smislim pred svetom dovoljno valjan razlog da je izbacim. Sad kad je sama otišla, prosto ne znam kakav položaj planeta može da me navede da je zovnem ponovo.
Na kraju sam zaključila sledeće. Ako me zovne bivši dečko, ali ne da bih mu vratila knjige i cd-ove, dakle ako me zove iz čistih pobuda, iz ljubavi i pokajanja, e onda ću da je primim. Vreme je da karma nešto učini za mene. Dosta mi je više nepovratnih usluga koje sam ja njoj činila. To što uvlakuša nema ama baš nikakvog uticaja na mog bivšeg dečka, ne deluje mi kao problem. Zapravo, tim pre mi se ceo aranžman čini opravdanijim.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 16:02 0 Comments
Max: A? Jesi li videla kakve oči ima?
Bila je opčinjena.
Ja: Pa ništa posebno. Što ne reče da voliš takve, imam je takve braće koliko te volja. Sve derani.
Max: Možda što je noć, pa nisi lepo videla boju!
Ja: Možda.
Zar je trebalo na boju da obratim pažnju?
Ja: Jao, znaš kakve oči ima!
Max: Jesu li plave?
Ja: ...nemam pojma! Ali su vrlo lepe.
Budući da je riđ, pretpostavila sam da su plave, ili zelene. A u stvari su smeđe. Tamno, tamno smeđe. Skoro crne.
Ja: Mama, kako se gleda boja očiju?
Mama: Pa kako ne znaš?
Izbuljila se na mene:
Mama: Koje su mi boje oči?
Ja: Bele!
Tada mi je objasnila šta su beonjače, šta rožnjače, šta zenice. Od tad znam. Ali nikad nisam stekla naviku da zapravo pogledam u iris čoveka.
Bowie: Dobar dan! Da li želite da pomognete deci u Zvečanskoj?
Pogledah ga, plav, lep. Počeh neki razgovor s njim. Bio je čudan. Uopšte se nije smejao. Godine? Pa, mogao je biti 5godina mlađi, ili 5godina stariji od mene. Ne bih mogla da zaključim. I još nešto. On je prvi čovek ikada kome sam zapazila boju očiju. Jedno plavo. Drugo smeđe!
Ja: Hey, tvoje oči su različite boje!
Kroz misli su mi promicale misli o "Mršavom Belom Vojvodi" ali njemu se ova opaska nije previše svidela.
Zakazao mi je date na kome se nisam pojavila. Imao je ružne izgrižene nokte i milion zanoktica.
Ali, od susreta s njim, odjednom primećujem boju očiju ljudi koje srećem. Svima.
Verzija Za Štampu | Kamentari 13 | Pošalji Mailom
¶ 14:59 0 Comments
"Zašto sad spavaš?" pitala je: "tek je pola jedanaest!"
Ključ.
"Zato što mi se spava!"
Verzija Za Šampu | Kamentari 2 | Pošlji Mailom
¶ 14:54 0 Comments
Neko je petljao oko mog kompjutera.
Neko je petljao oko MOG kompjutera.
Neko i dalje petlja oko mog kompjutera!!!
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 16:03 0 Comments
Verzija Za Štampu | Kamentari 8 | Pošalji Mailom
¶ 19:22 0 Comments
Sedeli smo u kafiću, i pošto nije bilo drugih muškaraca, naterala sam ga da ocenjujemo žene.
Prvo sam im ja dala ocene. A kada ih je on počeo ocenjivati, svakoj je dao bar ocenu-dve manje od mene.
Primetih da i ne čudi što ne može da nađe devojku sa takvim kriterijumima, a on mi objasni kako uopšte ne daje niske ocene, jer ne postoji devojka koja ima više od sedmice. Osim možda Marije Šarapove (kljakava ako se ja išta pitam, Dementijeva je zakon).
Na pitanje zašta mu onda uopšte služe ocene 8, 9 i 10, ako ih ni jedna žena ne zaslužuje, on mi reče da je to otuda što nismo jedini u svemiru. %(
Konačno je otkrio tajnu: "To ti je kao skala na termometru. Voda ključa na 100°C i ostatak skale ako je suditi po vodi, ne služi ničemu. Ali ako u vodu dodaš malo soli, povisiš joj temperaturu ključanja.
Setila sam se jednog drugog tipa koji tvrdi da je svaka žena lepa na svoj način. Pokušala sam da ovo primenim na muškarce. Dok smo hodali knezom, slatko smo ismejali jednog nabijenog bika u uskoj srnoj majici koji se šepurio ispred nas. Na potiljku je imao izbrijan NIKE znak. Ni u ludilu se ne može reći da je svaki muškarac lep na svoj način. Pa ako bismo ocenjivanju muškog roda pristupili na način mog sagovornika, zaista, ni jedan ne bi prešao dvojku.
Verzija Za Štampu | Kamentari 53 | Pošalji Mailom
¶ 18:16 0 Comments
ILI TI KAKO SAM SE NAJELA BOMBONA
Probudila sam se oko pet. Već danima se budim tako rano, i to potpuno rasanjena i ne mogu ponovo da zaspim pa se samo vrtim u krevetu. Nervozna. Oko 7 sam ustala, razgrnula crnu zavesu, i na prozore stavila asure. Potom sam ponovo navukla zavesu. Sada je u sobi bilo mnogo tamnije pa se vratih u krevet.Oko 11 je zvala majka. Izjurila sam napolje kako bih joj se javila i od naglosti skoka zamantalo mi se u glavi. Oslanjala sam se rukom o koleno da ne bih pala. Sijalo je sunce, i bilo je toplo. Poslala mi je torbu s hranom.
Vratih se u krevet. Ponovo je zvala. Ponovo izjurih napolje: "Ponesi kolica!"
>>O-ho! Teška!<< pomislih. Oko 12:15 krenuh. Peške. Stigla sam dole oko 13:45. Rešila sam da od poslednjih 25 dinara ipak kupim kartu za prevoz. Ko će s torbom da se nadvlači pešaka.
Uzevši torbu, napao me je jedan od onih s kolicima. Poče da mi otima torbu. Ja zarežah na njega. Mrzima ih. Njih i taxiste. A imam i svoja kolica. Nakačih torbu i odoh na stanicu sedmice. >>Samo da ne bude gužva, samo da ne bude gužva<< ponavljala sam u sebi.
Majka je opet zvala baš u trenutku kad su na stanici bila tri tramvaja, od kojih jedan moj, i nerviralo me je što ne prekida, hoću da ujurim među prvima i da nađem mesto za sesti:
"Jesi li uzela?"
"Jesam!"
"Vodi računa kad budeš otpakivala veliki kornet s jajima!"
"Što, je l' raspadnut?"
"Jeste!"
"Dobro, ajde!"
Ušla sam poslednja. Nije bilo mesta da se sedne.
Reko neko će izaći na Kališu. I izašlo ih je puno, ali niko od sedećih.
Pomerih kolica sa vrata, i pri tom zakačih jednog čoveka. Pogledao me je kao da će me zviznuti, i u tim očima se videlo da me mrzi.Izvinuh se govedu. U sebi pomislih da se nadam da se nikada nije ženio jer takvom govnetu žena služi ko boxerska vreća. >>Nadam se da se nikada nisi Ženio, govedo!<< I dalje me je gledao mrko, pa se pomerih malo dalje.
Ispred mene je sedela jedna debela u zimskom kaputu (na +18°) sa šnalicama u kosi. Odmah mi se nije svidela. Mrzim šnalice. Iza nje jedan stariji gospodin sa tamnim naočarima i bez prstiju. Iza njega starija žena, duge sede kose u punđi i sa gustim crnim obrvama. Imala je štap u ruci.
Debela primeti kako je ručka mojih kolica dodiruje po debelom kaputu i stade uzmicati kao da je moj tovar šugav. Pomislih >>Možeš i da ustaneš ako ti smeta, ja ću rado da sednem!<<
U to krete prvi nalet. Ono što kažu, mrak-na-oči. Ne znam da li je tako i kod drugih ali kod mene to izgleda kao sneg na tv-u. Samo u boji. Teget, ovog puta.
Čučnuh. Žena sa štapom me ponudi da sednem. Bilo me je sramota da mi ustane žena sa štapom, umesto, debele, recimo, pa odbih. Ubrzo prođe, pa ustadoh. Žena mi reče da otvorim prozor.
Drugi talas. Čučnuh. Žena sa štapom je sad insistirala da sednem. "Pa kako ćete vi?" pitah
"Ne brini za mene, ja uskoro izlazim." rekla je.
Dala mi je punu šaku tik-tak bombona. Pomislih kako su mi ruke prljave, jer držala sam se za tu šipku u tramvaju, ali ona me je motrila dok nisam stavila bombonu u usta. Sisala sam tik-tak. Pomorandža.Ona ubrzo izađe, ali se toga ne sećam. Sećam se samo jedne ciganke sa flašom vode. Jednog zgodnog mladića. Nečije ruke na mom licu. Buka. Sva sam bila mokra. Od vode. I od znoja. Pomislila sam kako je ciganka pila vodu iz te flaše, dakle, u toj vodi ima njenih bala. Bljak. Zgodni me je pitao znam li gde sam. Znam. Delovi ulice dvadesetsedmog marta probijali su mi do svesti kroz tehnikolor vejavicu. Gurao mi je glavu u napred i govorio mi da guram unazad. Trebala mi je večnost da shvatim šta hoće. Dao mi je bronhi. Ciganka je vikala kako sve vreme menjam boju u licu. Govorila mi je da ustanem do prozora. Kakvo crno stajanje!
Zgodni mi je govorio da izađem iz tramvaja, da je napolju svežije, i da će mi biti bolje. Jedva mu objasnih da nemam para za drugu kartu, i da ću ako izađem morati peške kući.
On mi ponudi da mi plati taxi. Bilo me je tako sramota. Nisam to mogla da prihvatim. Kroz zbrkani um počeše da mi promiču ideje o tome kako bih mogla da mu uzmem broj telefona, kao da bih mu novac za taxi vratila kad budem pri parama, što će biti ko zna kad, ali mi usled vrtoglavice nije polazilo da ovaj plan posve shvatim i uobličim.
Zgodni ode. Debela se okrenula i gledala me. Jedna mala cigančica me je gledala oduševljeno, kao da se pitala kakav li ću sledeći trik da izvedem. Smejala mi se. Pokušah i ja da se nasmejem njoj. Bila je lepa. Sve su one lepe. Sisala sam bronhi. Bilo mi je bolje.
U velikom kornetu s jajima nađoh dve šarene. 1000 dinara.
Verzija Za Štampu | Kamentari 44 | Pošalji Mailom
¶ 12:12 0 Comments
Bila sam utučena, pa mi je, da bi me razveselio ispričao sledeću bajku:
"Čitao sam negde da čovek koristi oko 5% svog mozga, ali kada čitam tvoje priče imam utisak da ti zadireš i u onih 95(%)!
Ja se počeh cerekati nervozno, usne su mi se tresle, a bar 95% mozga mi se raspadalo dok je preostalih pet (procenata) toga bilo svesno.
Zabrinuo se što tako loše primam komplimente!
U kurac! Kompliment?!? "Pa upravo si mi rekao da sam izrod!" Još sam se tresla od užasa.
"Izrod? Pa jesu li Einstein, Newton, i Tesla bili izrodi?" Jok, bili su najnormalniji ljudi ikada!
U lepu me je ekipu spakovao. Nema šta. A to što je i njih i mene nedovoljno za prste jedne ruke, od, koliko ono beše biliona ljudi od kako je sveta i veka,...
Neću da budem genije, imam dovoljno problema da budem i ljudsko biće.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 13:54 0 Comments
Stvorila se sreća, i zaostala iz snova.
To je moja procena.
Sreća je nečiji, do pola zaboravljeni san.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 13:46 0 Comments
Fotka by Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 12:59 0 Comments
Baba Cana ima četvoro unučadi. Svi su je zvali Bajka. Osim mene. Ja sam je zvala Baka.
Baba Zaga ima takođe četvoro unučadi i svi sem jednog su je zvali Majka. Pogađate. Ja sam je zvala drugačije. Nana.
To je neizlečivo.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 17:56 0 Comments
NOĆ:
Letnji dani su vreli, a noć je tiha, svi spavaju, ljudi, alapače sa ulice, koje stoje ispod mog prozora, pijani muškarci sa čekićem što stoje pored oluka, moj otac, u sobi sa jedinim tv-om, i sunce na nebu sa druge strane zemlje. Tako se kratke letnje noći, znatno hladnije od letnjih dana čine kao idealno vreme za učenje. Niko i ništa ne može da ometa skladnu pesmu između mozga i knjige. Osim ako se plašite insekata. Kao pripadnik primitivne ljudske rase, ja ne mogu da čitam bez svetla, pa je ono bitan preduslov i za moje obrazovanje. Upalim svetlo. A kako je zagušljivo, moram otvoriti i prozor. Naravno da na prozoru nemam nikakve spasonosne-seljačke zelene mrežice. I sve već jasno ukazuje na dalji sled događaja. Superiorne rase insekata, koji proždiru ljude cele, otkidaju im noge i crtaju ljudskom krvlju po zidovima, sa sve zastrašujućim efektima, klapetanja krilima, lupanja o patos, ili pak udaranja o zid, jedenja jedni drugih (što takođe zna da bude bučno), sve u svemu, k’o da ga je radio mladi piter džexon. Kada vas vide pokušavaju na brzinu da se sakriju negde u svom jednodimenzionalnom svetu. A izbor tih stvorova, tek dodatno zastrašuje. Muve, komarci, pauci. Bubašvabe su frustrirajuće do krajnih razmera, dok se debelo nezgrapno, ljudsko biće okrene, ona je već šmugnula u prvu rupu. Jedini način da ubijete bubašvabu je da je polijete vrelom vodom, brzo i bezmirisno. Ali za tako nešto, složićete se, ona ipak mora da bude u kadi. Ipak svi insekti su nule u odnosu na skakavce. Kao i kod ostalih insekata, moj strah od njih raste sa četvrtim stepenom njihove veličine, ali kod skakavaca postoji i dodatni faktor. Kako ubiti nešto čemu ne smeš da priđeš? Prilazim mu polako, šunjam se sa dva metra na metar priđem mu za pet minuta. I on se tad promeškolji i eto mene na drugom kraju sobe ispod stola ili već u zavisnosti od rasporeda nameštaja. Ali pravi užas nastupa kad on shvati da mu se radi o glavi onda počne da skače od vas, da beži, i da lupa o zid. A moja koža se naježi kao kaktus i ne smem da se mrdnem a molim ga da se smiri. Ja znate imam taj trip da se skakavci kao i mačke izvijaju u leđima, pa i ako im prilazite otpozadi, oni ipak uvek uspeju da vam skoče u kosu ili na lice. To mi se naravno nikad nije desilo, ali sam i dalje sigurna u izvodljivost tog manevra. Ali čist kjubrik-hičkok horor ispuni moju sobu ako uleti onaj veliki zeleni skakavac. Nije mi od neke utehe da je samo skakavac a ne bogomoljka, jer bogomoljke vam kidaju extremitete (svaka čast onome ko im je dao ime) a skavci samo piju oči. Ipak bogomoljku u životu nisam videla, osim jedne takođe zelene, ali dobro, a veliki zeleni skakavac mi bar jednom svakog leta uskače u sobu. Sećam se kao da je juče bilo, uleti mi to čudo u sobu a ja zovem oca da ga ubije. On ga uhvati i baci kroz prozor. Tad su bili veći kao moje stopalo, a sad su kao moj mali prst ali deblji, i jezivo zeleni. On se naravno vratio, i pošto je otac neuviđavan za moje patnje, pri drugom inkaunteru sam ja morala da se suočim sa gmazom.
Taktika je sledeća. Nema prilaženja dok može da skoči na vas. Zato uzmete neku krpu i bacite preko njega ali pažljivo, jer ako promašite eto njega gde srče vaše oko. A onda se punom težinom bacite na krpu i skačete po njoj. Nakon izvesnog vremena, dugom žicom sa kukom na vrhu potkačite krpu i probate da je skinete sa zveri. To je nešto poput gladijatorskih igara. A onda kako je zver ne moćna da se makne vi je humano dokrajčite vašim stopalom (obuvenim, obavezno).
Tako je bilo i sinoć.
Stavila sam krpu u plastičnu kesu i uzela špaknu da ubijenog monstruma stavim u istu kesu kako bih to spalila, kad primetih najčudniju stvar na svetu. Tu pored zveri neki srni konac se bacaka. =zar je još živ= pomislih i počeh dodatno da ga udaram ali u to ustanovih da kretanje konca nije uslovljeno već lično. Svojom kukastom žisom uhvatih konac, (crn i dug oko dvadeset centimetara) i ubacim u flašisu od sprajta u kojoj se sada nalazi bajata voda. Naravno, vođena svežim uspomenama na film ‘faculty’ odmah zatvorim kontaminirani sud i iznesem iz sobe, potom se vratim poslu ubacivanja posmrtnih ostataka monstruma u kesu pored krpe. Dok to radim pokušavam da shvatim šta je ono kog vraga. Skakavačka pantljičara ili drugi deo simbiotičke zajednice. U prvom trenutku sam mislila da je nekakav crevni sistem ako skakavci to imaju ili izmet, ali ništa nije odgovaralo činjenici da ze stvar kreće, samostalno. Kada je kontaminirani pribor bio sa druge strane vrata mirno sam se vratila lovu na drugog skakavca. To je znate moj drugi trip, skakavci uvek skaču u paru. Ni za ovo nemam konkretnih dokaza, ali sam sigurna da je tako. Bilo kako bilo noć je protekla mirno bez novih napada na moju tvrđavu.
DAN:
Svanuo je dan moji roditelji su se digli i ja sam ponela svoje zamorče, ocu na uvid, on se navodno razume u te stvari. M: to je konac, j: ali mrda se, o: to je parazit, m: neka travka, o: mrda se ženo, j- jedem u tom trenutku. O: nikad nisam video nešto ovakvo, a ja se bar razumem u te stvari, m: (koluta očima) crevni sistem, j: alo ženo mrda se, m: to je posledica talasanja vode, o: voda je mirna, (tu nastupa trenutak kad se u mom ocu budi nikad razvijeni naučni um) a jel mogu da ga izvadim iz vode da ga vidim na suvom? (nakon odobrenja da tako učini uzeo je majčine naočari i izašao napolje gde ga je dočekao hor gladnih mačaka.) Parazit, (dodao je kao novi zaključak po povratku) nikad nisam video takvo nešto, m: ma končić, o: ali kreće se, m: pa čime kad nema extremitete?, J: kao zmije ili gliste pobogu, etc. Ostalo je da otac svrati u neki institut i da se raspita. Ja sam bila ponosna, jedini srbin u istoriji koji ima parazita za kućnog ljubimca. Keva je konstatovala da zna dva parazita i ni jedan ne liči na ovog.
INSTITUT:
Otac se prvo sreo sa čovekom u belom (mantil naravno) ćelave glave i sa naočarima. Čim je čuo priču rekao je, vidno nervozan da nije nadležan i pozvao čoveka u crnom, i ovaj je nosio naočari ali druge vrste, mada nije bio ćelav. Malo je pričao, saslušao je šta moj otac ima da kaže klimajući glavom, a onda rekao da bi bilo najbolje da ja dođem, jer ja sam ipak ulovila konac.
Majka mi je spremila novo odelo, kuća je bila puna neke tenzije. Sve je bridelo. Konac je već bio mrtav, ali u komadu u bočici. Ponela sam ga sa sobom.
INSTITUT II:
Uveli su me u malu sobicu koju su nazvali kancelarijom nadležnog lica. Sedela sam onako zalizana u novom odelu, sa flašicom u ruci kada je nadležni stigao. Postavio mi je par uopštenih pitanja i dobio na njih par uopštenih odgovora. Onda sam smatrala da je red da i ja dobijem neke odgovore. Pružila sam mu bočicu. Upalio je stonu lampu koja je obasjala njegovo bledo lice. Pogledao je sadržaj flašice i dreknuo “sto mu…” razrogačenih očiju je buljio u bocu, ali ubrzo se pribrao, vratio mi bočicu, i čvrsto verujući da ne pobuđuje nikakvu sumnju dodao: “prvi put vidim takvo nešto”. Zadržali su me ceo dan zbog koje kakvih pitanja u vezi te noći na kraju se sve svelo na besomučno ponavljanje iste priče, pred tri čoveka, jednim koji je postavljao pitanja, mršavi tip u beloj košulji sa crvenim tregerima, ženom u uštirkanoj beloj košulji za mašinom za kucanje i onim mojim nadležnim.
Nego čudan izum te mašine za kucanje. Mislim kome to treba, pa čak i ljudi bez ruku mogu da kucaju, nogom na primer, šta će onda kome mašina za takvu stvar? Uostalom danas više niko i ne kuca, svi koriste zvonce.
Što se ovo dvoje tiče stekla sam utisak da ispod stola ne postoje, naravno ja sam dovedena u ovu sobu i nakon saslušanja iz nje odvedena a oni su ostali da sede, ili šta već rade. Nakon četiri sata saslušavanja, moj nadležni je počeo urlati “zašto si ubila skakavca?”, Moja objašnjenja nije udostojio pažnje, nastavio je da urla dok se nije zakašljao.
Naravno pustili su me. Uz par pretnji doduše. Da će me motriti, da ne napuštam grad ili državu još gore, da pazim šta radim, ovo su opasna vremena i slično. Svejedno nikakvi zeleni skakavci mi više nisu uskakali u sobu, ni u paru, ni solo. Eto samo sam to htela da vam kažem.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 12:08 0 Comments
Šetali smo bulevarom i gledali somove kako se pare i isparavaju u vodi i odvodi. Ti si tad uradio stav na šakama a ja sam zvezdu videla. Pošto si navijao za partizan, seli smo na klupu i razgovarali o molekulsko-kinetickoj teoriji i njenom uticaju na primenu radijatora u industriji hartije. Smejali smo se detetu sa psom sa detetom. Svi su bili pegavi i suncani i stavili smo naocari kako bi ih bolje videli jer su bili daleko. Mislila sam da je u redu da se plašiš da ne padneš sa klupe jer je kora od banane ipak završila u kanti za otpatke, oko koje je zujalo jato muva i vara ne bi li došao do malo para i izduvnih gasova. Rekao si uobraženo da imaš kucu na moru i miran san i da ceš još da kupiš na besane noci. Potom si rekao da odlaziš u placene muzicare što me je rastužilo jer sam shvatila da cu morati sama kuci. Pošto je dan i dva i tri i tako dalje. Imala sam jedan lilihiperboloid i centritokatu za excentricno opterecenje grede sa prepustima. Rekao si da me voliš jer je tiho krater na mesecu. Poceli smo da placemo jer je dunuo vetar i uneo nam prašinu u oci prelaska u lice i kosu i strmu. Rekla sam da je dan bio divan i otoman, da sam jako umorna i da želim da ležim. Nasmejao si se zbog crvene mrlje koja je u stvari hiljadugodišnji uragan na jupiteru. Shvatili smo da je zemlja torisfericno dance jer trpi sva ta opterecenja. Objasnih ti da sam nobelovu nagradu dobila jer sam otkrila tajnu petog elementa. To su u stvari bor i jela jelena. 
Pa su mi kao najvecem naucnom umu postavili ultimatum. Rekli su mi da odlucim: imaš 20 godina i dve ruke. Izabrala sam 20 godina. Htela sam da ubijem tita, ali na moje zaprepašcenje, suze i prošire, saopštili su mi da je tito mrtav i beo. Utešio si me rekavši da je harms dobar pisac ali pošto nismo studirali književnost videli smo pikasa. Zakljucili smo da taj covek ne može da jede dok ne zažmuri, što je bilo neobicno jer su on i dali, i uzeli, sve što im je palo šaka zulu fi.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 12:00 0 Comments
I bi tačka. Ni u čemu. Ali ne u nekom ničemu kao da bi tu moglo stati još nešto samo da je postojalo u to vreme. Već sasvim ni u čemu. Ništa po definiciji. Oko nje ništa nije postojalo. Oko nje nije postojalo. Tako da ništa nije moglo stati u ono što ne postoji. Znači samo tačka. Koja ne stoji nigde. Tačka. Po definiciji. Bez delova. A puna energije. Besa. Besna na samu sebe, jer na šta je drugo i mogla biti besna. Pa je tako luda i explodirala, i počela da se širi u nešto, ni u čemu. Nigde. Ničim okružena. I rasla je tako, i danas raste u beskonačnost, a moguće je da joj se dimenzije ni najmanje nisu promenile, jer beskonačnost je tako relativna. Tako je moguće i to da je umesto explozije tačka implozirala, da je energija postala masom i da su sve tako nastale komponente te tačke počele prosto da se sažimaju i umanjuju, i da beže jedne od drugih, ostavljajući ogromne vakuumske rupe, širom tačke. Krajnji efekat je identičan i nema razloga da se jedno odvilo pre drugog, ukoliko uopšte postoje dve stvari.
O, kuvalo se tu svašta. Nastajali su svetovi, zvezde, a pri jednoj elektronskoj manipulaciji nasta i jedna svest. Nije to bila neka posebna svest. Svest ko i svaka druga. U malo gorem stanju doduše, jer nije bila sasvim čitava, već do pola naprsla. Ipak je to prva svest, šta je vaseljena tada znala. A u datom trenu, bila je i jedina. A svesti tad poveruju da su najveće, najbolje, najjače, ko zna otkud im to. I bilo joj je dosadno, znate nikakva umetnost, nauka ili filozofija nisu još bile utemeljene da joj posluže za razbibrigu, pa je ona stoga posmatrala promene oko sebe, studirala ih i kao i svaka svest, razvila sposobnost da ih predvidi. To uvek tako biva jer sve prati neke šeme, puteve, i ako o tome dovoljno dugo razmišljaš ti to i uvidiš, a svest jeste bila pametna. Mada ništa posebno. I kako je uvek pomišljala na događaje neposredno pre no što bi se oni i desili to svest poče verovati da ih ona sama izaziva. O, kako je ona slepo verovala u to. A nije bilo nikoga da joj objasni. A i prvi i najveći egoista teško da bi i poverovao u tvrdnje oprečne njegovim verovanjima, čak i u tvrdnje poduprte suvim činjenicama, dok on za svoje verovanje nema ni najfrivolnijeg dokaza. Jer to je verovanje. Šta će ti dokazi. Ako ih imaš, ti onda znaš pouzdano, pa i ne moraš da veruješ. Ovako samo osećaš. Ono isto ushićenje koje i student oseti kada dobije na lutriji, ili kockar kad položi ispit. I tu nema sporenja. Ni mesta zdravom razumu. No dobro.
Vežimo se sada za jedan proizvoljan svet. I taj svet beše nekad bučan i blistav i usijane glave, ali sazre i ohladi se i posta čvrstim, dobi atmosferu, i nešto što bismo nazvali praiskonskom supom. Supa je bila čisto organska, i kuvala se pod dejstvom atmosferskih električnih pražnjenja. Koja su tada bila česta, jer iako ohlađeni, ti svetovi su još bili mladi i nisu pojma imali u šta se upuštaju. Iz supe nastaše primitivni oblici života, a matična lužina osta u vidu mora i okeana. Vremenom iz primitivnih organizama nastaše i viši oblici života.
Jednog dana, jednom majmunu, ispade kamen, koga je u najsvetlijem trenutku svesti na tom svetu podigao, i udari u drugi kamen. To pokrenu lančanu reakciju u glavi tog primata. On poče udarati kamenom koje kuda i super mu je bilo. Jedan drugi majmun dreknu na njega u smislu: “prekini sa tom bukom, spava mi se, radio sam treću!” Ali prvog to samo potaknu da udara još jače, još više , a drugog da još više urla i njihovi saplemenici gledaše u oduševljenju, jer su prisustvovali prvom dead metal koncertu a nisu morali da plate karte. Da, da, muzika. Najveći izum čovečanstva. Bilo je još par izuma nakon toga, manjih i većih, ali ništa što bi se dalo porediti sa muzikom. I danas ljudi zezaju svoje saplemenike da su antisluhisti, i da nemaju ritma.
Sve se to desilo u treptaju oka. Svega par milijardi godina. Ne više od šest dana. A svest je sve to predvidela, i sebi pripisala. Znate, sve se to odvijalo po zakonima fizike, hemije, pa i matematike. Ali svest nije znala za te nauke, još nisu bile utemeljene, pa je svest sve događaje sebi pripisala.
Nekako u to vreme, žvajznu jedan asteroid u svest, s leđa i pocepa je načisto. A svesti i kad se pocepaju, nije to stvarno fizičko cepanje na dve pole, već kao da se svest proširila, pa postala svesna još nečega. Njoj se tada učini da tu ima još nekoga, podjednako grandioznog, starog i mudrog i sa istom predviđačkom sposobnošću. I to novo otkriće joj se ni najmanje nije svidelo. Kako to? Gde je taj drugi bio u iskonskim vremenima? Nije ga bilo. Kako bi joj mogao promaći? Nije to zrno maka, već svest. I tako sve u krug. Znala je svest da je taj drugi niko lažov. U sjaju ljubomore, prve od velikog praska, prozva ga svest: “nečastivim”. Nečastivi se takođe previše uzbudio. On je isto tako nazvao svoju drugu polovinu u tom istom trenutku, jer je i bio samo to jedno, i nije zaista ni postojao.
A ljudi, e ljudi postaše sposobni da postavljaju pitanja. O, tim bićima apsolutno ništa nije bilo jasno. A zagrmi, a oni pod kamen. Dođe svest da ih izbavi. Da napakosti ne častivom ona reče ljudima da su sva zla na svetu njegovo a sva dobra njeno delo. Posavetova ona još ljude da joj ostavljaju poklone. A ljudi koji nikad nisu čuli laž, namernu, ili zlonamernu, nisu čak znali ni da takvo šta postoji, pa poverovaše. Znate ni tad još fizika, hemija, pa ni matematika nisu bile ni u povoju pa u nedostatku boljeg objašnjenja, ljudi prihvatiše raspoloživo. Ali raslo je to. I konačno ustanovilo fiziku, matematiku, nebesku mehaniku, hemiju, pa i biologiju. Svest to vide pa joj proradi sujeta. Da bi zadržala vrhovni položaj u svemiru reče ljudima da budu dobri jer, jer…, i tu ona na brzinu izmisli raj i pakao kao mesta večnog boravišta. Zamislite glupost. Bića bez svesti umru i istrule, nestanu. Kakav raj? Kakvi bakrači? Oni nemaju taj segment koji bi opstao nakon smrti. Svest je to u početku zvala ad i pad, ali prenošenjem s kolena na koleno, to se promenilo. Ali to je samo formalnost. Svest je to prebobala nekako. Važno je da je pretnja upalila. Svi su verovali. Ali fizika, hemija, pa i matematika su rasle i rasle. I pojavi se nekolicina ljudi obdarenih svešću. E, ti su bili komedija. Našli se u neobranom grožđu. Pa nije svest za ljude, kao da hoćeš objekat četvrtastog poprečnog preseka ugurati u otvor kružnog poprečnog preseka. Pa nije mu tu mesto, jebi ga (zato ljudi i kapiraju samo jednostavnije stvari, manjeg dijametra, jer one staju u svaki otvor). Ti su se onda svime bavili. Na primer arhimed, koji je poznavao teoriju kojom se danas prave space-shutl-ovi, ali nije znao da to zna. Srećom. Ili leonardo da vinči, koji je bio tolika svest da ga ni danas ne shvataju dovoljno ozbiljno, a koji je imao plan za izradu motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Ali ga nije izradio. Opet srećom, jer da su oni uradili to što su mogli, zemlja bi danas ponovo bila usijani kliker, što će i biti, ali još uvek nije. I te prve zbunjene svesti, utabaše put budućim pokolenjima svesnih te nastade nešto što danas nazivamo: “ateisti”. Oni prosto radije veruju u čist slučaj, a po zakonima fizike, hemije, pa naravno i matematike, a i laži su im poznate. Neko je izmislio političare , pa neko drugi i televiziju, i shvatiše da svest možda i laže, jer ništa što je ona tvrdila nije imalo logike. Ok. Sujeta je fina, ali ne i razlog da celo čovečanstvo veruje u gluposti!?! No dobro.
Među tim ateistima bio je i jedan dečak. Strašno ružan, bio je mnogo tužan zbog toga, pa je postao pisac. Nije se opio, ali je imao neiscrpan izvor depresije i to se prodavalo. Nije baš probilo sve liste, niti je postalo bestseler jer ljudi više gotive optimizam tvrdeći pri tom da im je sav taj pesimizam dosadio. Kao da je pesimizma ikad bilo u dovoljnim a kamoli u dosadnim razmerama. Ali ljudi, jebi ga. Idioti.
Bi i jedna devojčica. Naučnik, izmislila je način kako da pretvori stare unutrašnje automobilske gume u čokoladu, znate o kome se radi. Imala je neke teorije. Bila je jako tužna jer niko nije razumeo o čemu priča. I tuga tako preraste u njenu glavnu osobinu. I postajala je još tužnija, jer kako to da baš tugu, najrelevantniju stvar u svemiru, najveću pokretačku silu niko ne kapira. Vremenom ona otkri tužnog dečaka. Počela je čitati njegove knjige po savetu svog laboratorijskog asistenta. Zaljubi se u njegovu tugu. Potraži ga, pronađe ga, i zaljubiše se. Tada oni više nisu bili toliko tužni. I umesto cilja da bude svest čovečanstvu, oni postaviše sebi ciljeve da usreće ono drugo. Dečak je verovao da devojčica ima krila. Devojčica je mislila da dečak ima prirodno višu temperaturu od udžbenički definisane. Zapadoše oni tako čovečanstvu jednog dana za oko dok su se smejali ispod sunca, na asfaltu jedne svetske metropole, kao da u najmanju ruku stoje na livadi. Svet se nije naljutio. Naprotiv. Bili su mu medeni. Deca se nisu kikotala, već su nosila miran, tih, gotovo intelektualan osmeh, popovi za promenu pogledaše put zemlje i shvatiše da i život može biti lep, zaljubljeni se pogledaše, tužni oživeše, neki vojnici zaplakaše, a svi se pomiriše i odoše da piju pivo, te svi ratovi prestaše, gladni postaše siti, sve vlade se potresoše i popadaše, svi jezici se sporazumeše, sve granice popucaše, i bar za taj jedan trenutak raj je zaista postojao i svi ga u srcima osetiše. Pa i svest. Iako nije imala srce.
Shvatila je da joj devojčica preuzima fanove. Identifikovala ju je sa nečastivim i odluči da preduzme oštre korake protiv nje.
Devojčica se vraćala kući i kad je izašla iz lifta nije gorelo svetlo u hodniku. Ali vrata su joj bila odmah tu desno, pa nije ni htela da pali svetlo, možda je onaj ludi komšija opet ogoleo žice. A ako on nije pobegao iz ludnice možda je drugi poludeo. Naučite tako sa ljudima. I tad je neko gurnu. Ona pade, ključevi joj zveknuše o pod, a ona uspuza do zida dreknuvši: “ko si ti, šta hoćeš?” Ču grohotan smeh od kog se krv ledi. Ona mu baci svoju torbicu: “evo ti, samo me nemoj povrediti.” Ako mislite da bi ljudsko biće prva uloga do boga u priči o njemu samom, trebala da kaže nešto manje tipično, izvolite, ja sam otvorena za sve predloge. “e neću, ako budeš dobra” reče svest i zasija. Devojčica vide pred sobom matorog debelog šizofrenika. “ko si ti, šta hoćeš?” Dovitljivo ponovi devojčica. “ja sam svevišnji” “misliš bog?” Upita devojčica, a bog reče: “pa više mi se sviđa svevišnji. Tako me zovi”. Devojčica ustade: “a šta hoćeš?” “pa logično, da prestaneš da radiš to što radiš”. “šta?” Upita devojčica iskreno zbunjena, “pa to, da činiš ljude srećnim” ona ga pogleda belo pa on nastavi: “niko te nije ovlastio. Ako je čovek ružan, on i treba da bude tužan, tako je to udešeno, što bi inače i bio ružan? Ako čoveka niko ne razume, tako treba i da ostane, očito priča opasne stvari.” “misliš istine?” “ne daleko od istine” devojčica se nasmeja tiho, shvatajući da je ipak reč o istinama, on ju je gledao u smislu dobro-šta-ću-s-tobom, pa nastavi “vidiš, ako učiniš svet boljim mestom za život, i ljude srećnim, onda će njima prosečan životni vek biti dovoljan, neće maštati o raju, neće ih biti briga, i ja im više neću biti potreban.” “dragi bože…” poče devojčica “svevišnji” ispravi je bog, “bože” smoreno uzdahnu devojčica, “ma svevišnji” “dobro de, svevišnji, pa ti ni sad nikom nisi potreban”. “kako?” Zbuni se bog. Devojčica se ponovo nasmeja i napipa nogom ključeve na podu, još mu nije potpuno verovala, podiže ih i reče “da si stvarno bog, znao bi da sam ateista.” Bog se naduva “pa znao sam ja to”. On podiže nos a devojčica se zacereka. Bog nastavi: “ti si od onih nedokazanih, tebi treba dokaz. Dobro, šta hoćeš? Da obojim vodu u crveno? Da hodam po njoj? Da pretvorim štap u zmiju? Šta?” “ništa od toga, to su obični trikovi, to može svaki mađioničar. Napravi mi čudo.” “pa to su čuda, uh” lupi se po glavi: “dobro, ajde reci šta hoćeš!” Reče on stavivši ruke na kukove. “mir u svetu, bogatstvo, svest, ljubav, zdravlje, sreću za čovečanstvo”’ “opet ti, pa rekoh ti da do toga ne sme da dođe” “ma ti si šarlatan” reče devojčica i pođe da otključava vrata. “ako ne uradiš šta sam ti tražio, ja ću ti uzeti dečaka, znaš da mogu!” Već se sav iskrivio da vidi devojčicu koja je zamicala iza vrata. “šetaj majmune” čuo je pre no što su se vrata zatvorila.
Devojčica je mirno spavala, misleći o divnom danu koji je provela sa dečakom. Nije ni slutila kako je bog celu tu noć dreždao oko dečaka, pokušavajući da ga uzme. Konačno ujutru iznenađen činjenicom da dečaku ne može ama baš ništa, bog ode i ostavi ljude zauvek na miru, a dečak i devojčca su živeli srećno i dugovečno.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:56 0 Comments
Ovca se našla na livadi. Nije baš znala otkud ona tu, ali nije ni bilo bitno. Ovce i tako ne razbijaju glavu oko mnogo toga. Uostalom, odmah tu na livadi, paslo je jedno stado. Instinktivno, pođe do njih, i reče: “zdravo, kako ste? Ja sam Sonja, kako se vi zovete?”. Ovce su je gledale za nijansu mrkije no što je njihovo belo runo dopuštalo. “ja sam doli, šta hoćeš?” Upita jedna a ostale se, nekako, složiše.
“Malo sam usamljena, mogu li vam se pridružiti?”. Doli ovce je prezirivo odbiše: “ne, mi smo, normalne, bele ovce, ti si crna ovca, nama to nije potrebno, bolje idi!”
Sonja zapravo i nije bila crna ovca. Bila je više nekako siva, ali samo iz daleka. U stvari je to bila obična prugasta ovca.
Iznenađena takvom grubošću, sonja pokunjeno ode niz dol, ne znajući baš sasvim otkud ona tu. Mada stvarno nije bilo ni bitno. Ovce niokočega ne bistre previše. Uostalom, odmah ispod jednog brežuljka sonja naiđe na novo stado. Ove ovce nisu pasle, nego su duvale (u) travu, i pevale su kako su plave mada su zapravo bile crne. Sonja pomisli kako su samo malo zbunjene i kako bi joj to moglo pomoči da se infiltrira, jer tako ometene, ovce možda i ne primete njen dezen. Ali i sonja se zbunila. Htela je i ona da duva travu, da bi se bolje uklopila, ali se od toga izlajala. Došao pas ovčar i oterao je.
Pobegla je koliko su je prugaste noge nosile. Nije bila potpuno sigurna otkud ona tu, ali nije previše mozgala o tome. Ovce to nikada ne rade. Idući dalje vide još jedno stado. Opet su to bile bele ovce, mada je odmah bilo jasno da to nisu doli ovce. Prišla im je. “zdravo šta radite?” Poče sonja snebivljivo. Ovce je pogledaše podrugljivo. Jedna je nosila drečave zelene čarape. “šta je ovo?” Reče jedna ružna, pegava ovca: “ova ovca nema vunu, već pamuk!” “nemoguće” reče ovca u čarapama, “pamuk raste na drveću!” “blesavo momče, raste na žbunju” reče jedna karirana ovca teškog akcenta. Onda se ućutaše i dalje podsmešljivo promatravši sonju. “pa, jel mogu ja sa vama?”. “ne može, niko ne voli turiste!” Reče opet ružna ovca. “šta ti pada na pamet, pa mi smo shetland ovce! Ti nam ne odgovaraš, mi smo previše fine za tebe, pamučna!” Objasni karirana ovca. “molim vas” poče sonja snishodljivo: “nema potrebe za rasizmom, ovo je moderno društvo…” “hajde turisto, idi svome stadu” reče ovca sa drečavim čarapama, na granici da sklizne u sažaljenje. Sonji zatitra donja usna.
Krenula je dalje niz livadu. Noge su joj se tresle od besa i frustracije. Nije znala otkud ona tu. Nije znala ni gde je to tu. Potrešena tako teško, izgubi ravnotežu, pade, i razbi glavu ovim pitanjima. =otkud ja ovde?= =gde je moje stado?= I sl, pitala se sonja. Kad na livadi ispred sebe vide najčudniji prizor u istoriji čudnih prizora. Bilo je to stado zelenih ovaca, koje su nepomično stajale u travi. “ko ste vi?” Upita sonja. “mi smo pamučne ovce” rekoše žbunovi. Sonja se ozari: “i ja sam, mogu li sa vama?”. Pamučne ovce se zacerekaše na vetru. Umorna od svih natezanja, sonja sede pod jedno drvo da predahne. Bolela ju je glava od onog udarca u pitanje, i išla joj je krv. Bila je vrlo malaxala. Zaspala je.
Kada se probudila, ispred sebe vide jednu providnu ovcu. “zdravo, ja sam oblak, šta ti se desilo?” Reče paus ovca, “jao, pa mislila sam previše, pa sam se povredila.” Reče sonja, vesela što neko hoće sa njom da se druži. “o” reče oblak, “ne brini. S tvojim je problemima gotovo. ‘ajde, penji se, vozim te na jedno mesto. Tamo svako može da svira gitaru!” Sonja se tome jako obradova, pa se pope na oblak. I ona je sad bila nekako lakušna i oblak je pone bez problema. Još se samo sonja pitala, mogu li tamo svi da sviraju i violinu? Dok su se polako udaljavali drvo im je mahalo. I ono je nekako bilo usamljeno, tu, na livadi, sa ovcama.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:52 0 Comments
Bože, zaista ponekad poželim da sam drvo. Neki, hiljadugodišnji bor. Možda bih bila i pod zaštitom države. Znam da bih zapatila i brojne podstanare, uglavnom od sojeva kojih ljubitelj nisam, što ptica, što insekata, ali me to ne bi omelo da uživam u ukusu slobode u svojoj krošnji. Hej, imala bih krošnju, nije to mala stvar! A koje bi god biće bilo dovoljno blesavo da živi u mom vetru u kosi, bilo bi dobrodošlo. Čak i mentol deca, sa izrazitim atavističkim smetnjama.
Tada ja ne bih bacala senku, već bih pravila hlad! Moji rođaci bi bili najstariji stanovnici ove planete. Po godinama, meni i sekvojama, niko ne bi bio ravan. Moja bi koža bila očaravajuće rošava, i ni jedan bubuljičavi kreten ne bi imao izgleda da me prevaziđe. Na mojoj severnoj strani bi možda rasla mahovina, ali ja bih više volela lišajeve. Posle bi se budale koje ne mogu mirne, i vojnici, prema njima orjentisali.
Stajala bih ponosito u parku, ili na proplanku, svi bi mi se divili, a ja bih šetače i izletnike, koji bi našli da je lepo jesti ispod mene, gađala gusenicama i mravima, pa bi se oni onda nervirali. Neko bi se možda i otrovao kad bi na pikniku pojeo mrava u sendviču.
Neki bi romantični samoživi mangup, možda urezao na meni svoje i inicijale svoje trenutne ljubavi u srcu. Sve to bi bilo previše ćoškasto, ali njima dvojma najlepša bezvez-rezbarija ikada. Ne bi mislili da l' mene to boli.
Završila bih tako što bi me neki kriminalac isekao i od mene napravio stilski nameštaj. Mrzim stilski nameštaj. Al’ samo da me ne preobraze u toalet papir. Kasnije bi sa svojim prijateljima, sedeći u meni, pio čaj i govorio: “bilo je to dobro drvo!”, Klimajući glavom, i skupljajući svoje odvratne ljudske oči i usta, kao da je u tom trenutku, u toj rečenici, sažeo najveću mudrost dostupnu ljudskom biću. Ovako, i da me neko iseče, sumnjam da bi od mene išta mogao napraviti, a još više da bi nekome rekao: “bila je dobar čovek!”
Stvarno sam razočrana.
Verzija Za Štampu | Kamentari 3 | Pošalji Mailom
¶ 11:47 0 Comments
Vest da se komšinica Slavka, iz stana broj tri u prizemlju, pretvorila u kamen, iako apsolutno besmislena, brzo se pronela celim naseljem i niko nije brinuo što ljudi ne mogu tek tako na temperaturi koju lokalna toplana smatra za optimalnu da se okamene. Nebitna je bila i činjenica da komšinica Slavka, bez dece, i domaćica, nije baš bila pod pritiskom ma koje vrste, što je takođe bitan preduslov da bi se nešto okamenilo. Kako glasine kažu, otkrio ju je muž, nakon tri dana. Pri tom je nebitno i to kako je neko cela tri dana živeo sa ženom od kamena, naspram čega je majka Jugovića običan diletant, a da to ne primeti. Moja prva pomisao je da je on tu nekako upleo svoje prste, ali tu ideju ubrzo odbacih kao nebuloznu, jer Miko, Slavkin muž, ne bi mogao da smisli ni kako da spreči ulazna vrata od zgrade da se ne zatvaraju dok iznosi povelike količine đubreta, pa je u najmanju ruku apsurd pretpostaviti da je on sam, u sred ciče zime obezbedio Slavki neophodne uslove za ovu transformaciju.
Ne, verovatno je bio kod susjede Cace. Kad malo bolje razmislim, nju baš i nisam viđala u poslednja tri dana. Da se kojim slučajem Miko skamenio, poteglo bi se pitanje gde je za to vreme bila Slavka, ali ovako je nebitno.
Komšija Mitke sa trećeg sprata je uspešno proturio vest da se radi o teškom zaraznom virusnom oboljenju pa je brže bolje počeo da valja lek protiv ove opake bolesti, koji je ukusom neodoljivo podsećao na onu njegovu rakiju od prošle godine koju niko nije hteo da kupi. To je izgleda bilo savršeno nebitno naspram činjenice da od kako koriste Mitketov eliksir, više niko preobražen u kamen. Dakle deluje. Čini se da celo Mirijevo guta Mitketovu rakiju. Čak i deca lelujaju kad idu ujutro po hleb.
Zbog svega toga i činjenice da moj nemirni naučni duh nije u stanju da prihvati objašnjenje komše Mitketa koji ni rakiju ne zna da pripravi, a možda i otuda što mi je usled ozbiljnog deficita sexualnih aktivnosti tako neviđeno dosadno 24/7 ja odlučih da ceo slučaj podrobnije istražim i uputih se u gradsku mrtvačnicu.
Činjenica da se iko tamo dovukao po ovoj suludoj mećavi bio je forenzičarki više nego dovoljan dokaz da sam sa Slavkom u bliskom krvnom srodstvu. Nas dve smo bile jako bliske i njena me je smrt jako potresla, bla, bla.
Biljana, patolog mi je pokazala slavku. Ova, zaista, ko od kamena sedi žena, i plače. Slavka stalagmit! “Pa šta je bilo?” pitam ja prikrivajući očaranost, a Biljana sa izrazom lica =ko bi ga znao= kaže: “Izgleda da je plakala, pa se od soli koja se po njoj skorela, nije mogla pomeriti, i na mestu umrla od gladi i žeđi.” Biljana se još sanjivo zapitala zašto bi srećno udata žena imala razloga za plač.
Nisam ništa htela da kažem Biljani, ali, znate, ja sam Slavku često sretala u liftu, kad je išla kod Rade na kaficu i po koji aber, i jao majko moja, što se ta znojila. Uvek sam izlazila već na drugom spratu, sve kao moram nešto hitno do Cane. To je bilo strašno. Jadan Miko.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:43 0 Comments
Bio jednom jedan čovek.
Kakav čovek?
Čudan čovek.
Jedini na svetu.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:41 0 Comments
Ne krijem lice.
Kriješ.
Vi ljudi, ne krijem ja ništa, ja vam dajem mnogo više od bilo koga drugog. Krijem lice, pih. Lice je samo bizaran splet najcešce korišcenih grimasa, grešaka u ishrani, i genetike, i govori o meni koliko i moje ime. To je samo identifikator. Umesto te maske, ja vam dajem sebe, ali vi i dalje hoćete to da vežete za nešto. Ja nisam bitna. Zapravo ja jesam bitna, moje lice nije. Sasvim
A i ne želim da me svako prepoznaje na ulici.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:36 0 Comments
Živeli u jednom stanu Triper i Cimer. Triper stalno nešto tripovao, a Cimer ga za to cimao. E, eto vam jedna priča bez poente.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:33 0 Comments
Zamislite sebe u uzanoj sobi, cilindričnog oblika, zidova savršeno glatkih, a gore negde, ceo svet. Nema prolaza, nema izlaza, vi gore čujete smeh, plač, život, smrt, šta god vas pali. Može i da bude hladno, i vlažno, ali ne mora. Samo zidovi moraju biti glatki, vaše ruke moraju klizavo škripeti po njima.
Zamislite sad sebe u sličnoj, cevastoj prostoriji, koja za razliku od prve ima bezbroj raznoraznih zakačkica i krivina, do samog vrha. Pošto ste čovek od razuma, pre ćete izabrati ovu drugu, ako baš morate. Uzverete se gore, i paf, eto vas na slobodi. Međutim, taman što provirite, osetite snažan trzaj oko struka, niste ni videli da ste vezani kamilom, tresnete o pod bučno, i osetite krv u ustima.
Podignete se nekako i ispred sebe vidite svog profesora, u amfiteatru, na ispitu, kako kaže: "Vidim ja da vi to razumete, ali morate i da naučite, zato sam vas oborio."
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:30 0 Comments
Napomena autora: Ćuskija je metalna šipka, malo povijena i rasečena na jednom kraju. Ako vam iz opisa nije jasno čemu ona služi, znajte da vam ne bi bilo ništa jasnije ni da je vidite, zato ću vam i to objasniti. U pitanju je jedna, retko jednostavna alatka, toliko jednostavna, da se može reći prosta. Služi jedino da bi se prosti ljudi s njom poredili.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:24 0 Comments
Bio jednom jedan covek. Radio je u banci, bio je ugledan, poštovan gradanin, voljen od strane žene i dece. Ali, jednog dana se pojavio zelen u licu, zelenih ruku, ma sav zelen. Izašao je iz kola i ušao u prodavnicu da kupi kcerci poklon za rodendan. Ali, prodavac se uplašio. Mislio je da je to neki cudak, nije znao da je to ugledan gradanin. Stoga ga nije hteo uslužiti, nego ga je isterao na ulicu.
Ceo taj incident je privukao pažnju prolaznika, koje je njegova boja vredala, kakva drskost, misli da je poseban. Uplašivši se pogleda svojih sugradana, on nacini nekoliko koraka unazad nagazivši nekog coveka i ovaj ga gurnu, tako jako, da bankar pade. Tada se svi okomiše na njega, šutirali su ga i šutirali. A onda, kad su mislili da su ga dovoljno kaznili, odmakli su se od njega i gledali njegovo nepomicno telo. Bio je mrtav. I oni ga nisu žalili. Uklonili su izroda.
Tada je pocela padati kiša, lilo je kao iz kabla, i kroz par sekundi svi prisutni se pokazaše u svojim pravim bojama.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 11:20 0 Comments
Vraćao se kući, kasno, zima. Pojurio ga je čopor pasa. Moj je otac uvek voleo životinje, ali to ne objašnjavaš čoporu pasa. Pokušao je da šutne jednog, okliznuo se i pao. Mlad, skočio je odmah na noge i uleteo u najbliži ulaz, gde je ostao dok psi nisu našli bolju zabavu. A onda je otišao kući.
Kad mi je ovo ispričao, ispričao mi je to da bih shvatila da možeš ostati u ljubavi sa psima i kad te napadnu.
Da, ako uspeš da se sakriješ u neku zgradu!
Na Mirijevu je bio takav, da ključ nikada ne možeš okrenuti iz prve. Umesto toga ga cimaš, cimaš desno pa levo, desno pa levo, dok ne proleti u desno, kad ga po inerciji obično ponovo vratiš u levo, pa onda sve iz početka. Desno pa levo. A Mirijevo je daleko. Dok se 27-icom dovučeš tamo obično ti se žuri u wc.
Još sam bila u prizemlju pa ko god hoće da uđe u zgradu a da se ne cima s ključem, pozvoni na prva tri interfona među kojim i moj. Interfon ne može da se isključi (Ko će meni da dolazi na Mirijevo, dođem ja u grad interfon mi i ne treba, tamo ionako ne piše moje ime) a kad zaarlauče, nervoznom svatu poput mene srce hoće da iskoči.
N Miljakovcu je bio takav, da ključ ne treba da gurnete do kraja u bravu već da ostane van 2-5mm. Kako kad. I kad biste jednom već okrenuli ključ u bravi, svejedno ste mogli da ga uvučete i izvučete u tom opsegu. Ali nikad nisi znao koliko milimetara će sledeći put da bude ključno za ulazak u zgradu.
U jednoj zgradi nismo imali aparat u kući, pa su svi zvonili komšijama. Zvonili su u jednu firmu, kad je radila, gazdarici kad je bila tu, a komšijama kad ništa drugo ne upali. To je bilo davno. Nismo imali mobilne kao na Mirijevu.
Kad su kuće sa dvorištem u pitanju, tu umesto interfona imaš kapiju. Kapije se naravno, zaključavaju. Kapije su naravno sve stare preko 50 godina. Drvene su trule, i zauzimaju neki nov oblik, pa zaključane ili otključane, ne možeš ih otvoriti. Metalne kapije su korodirane, a ključ lakše ulazi pod uglom nego pravo. Jedino što mora da stoji pravo da bi otključao.
U jednom dvorištu, nije postojala kvaka sa unutrašnje strane. Lako je ući, ali da bi izašao, neko mora da ti objasno. Sve sam rukavice poderala na taj kretenski mehanizam.
A čemu sve to? Od čega interfon treba da te zaštiti? Od pasa, kako smo videli neće. Od manijaka? Pa tvoj prvi komšija je tvoj najcveći manijak. A on već ima ključ. Ali, zašto bi mirno, elegantno ulazio u zgradu, ako možeš da se cimaš sa ključevima po žegi, po mrazu. Zar to nije bolje? Zašto bi se kapija uklonila, pa neće li onda zasigurno svakojaki nepoželjni lupeži da se vrzmaju po našem dvorištu, vidimo da i sad kad smo kapijom zaštićeni, uporno pokušavaju da uđu unutra, ma ko ludi su bez nas. A tek sav taj lom razbacan po avliji koji samo čeka da ga neko pokrade. Pa da se pita zašta mu je to trebalo, to begin with.
Od čega se ovi ljudi toliko kriju, od čega toliko strepe. Zar im te kapije i interfoni stvarno toliko vrede u životu? Ja još ni jedan nisam videla a da je ispravan.
Ma ko da je bitno. Ljudi i izumi. Ne zna se ko je gori.
Neko je izumeo interfon, dobro ga plasirao na tržištu, pružio adekvatnu marketingšku kampanju, i sad svaki kreten hoće jedan. To što ne rade, nije bitno. A košta boga oca. Podiže cenu stana koji iznajmljuješ. Pa ti sad gledaj.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 14:28 0 Comments
GATHER ye rosebuds while ye may,
Old time is still a-flying :
And this same flower that smiles to-day
To-morrow will be dying.
The glorious lamp of heaven, the sun,
The higher he's a-getting,
The sooner will his race be run,
And nearer he's to setting.
That age is best which is the first,
When youth and blood are warmer ;
But being spent, the worse, and worst
Times still succeed the former.
Then be not coy, but use your time,
And while ye may go marry :
For having lost but once your prime
You may for ever tarry.
~~Robert Herrick~~
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 13:11 0 Comments
Poštovani čitaoče, molim te da na trenutak zamisliš kako mi u toku i usled toka telefonskog razgovora pada mrak, mrkli mrak na oči.
On: I, šta još ima novo?
Ja: Ništa, osim što sam završila sa mekanim bombonama!
Kratka pauza...
On: Šta to sad znači?
Ja: Rad, za fakultet. Pisala sam rad o mekanim bombonama. Završila sam ga, končno. To je novo.
On: Aaa!
Nasmejao se nervozno, nesigurno. Šta to znači? Šta znači? Znači da je petak veče i ne odbijaš tek tako da se vidiš sa mnom. Zabole me što si umoran. Imam ja taktike da te razbudim. Šta znači, mpff!
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 12:58 0 Comments
"Zašto taj radio toliko krči?" pitam iritirano jer kako se pomerim, to je rat svetova.
"Pa FM!" odgovara bečeći svoje ogromne oči, i borajući čelo.
"Pa, ugasi!" nerviram se i dalje.
"Pa ne može!" odgovara i dalje praveći taj izraz lica.
Isključila sam jebeni FM.
"Kako?" tek sad je pitala.
Ne može? Mamicu ti, ništa tebi ne može! Ma, zar bih joj rekla da isključi da ne može? Ljudi! Užas!
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 12:26 0 Comments
Dasa od belog mermera na slici je belvedurski Apolon, inače razlog zašto bi ateista hteo da ide u Vatikan. Ovo naravno nije originalna skuptura, već kopija iz 12.veka, a za njenog autora kažu da je poznavao prirodu bolje od nje same. Spram njega, Mikelanđelov David deluje otromboljeno.
Čitajući o ovoj statui našla sam podatak da ima 7 stopa i 10 incha.
Hmmm!
"Kako znaju?" zapitah se, kad je kršan? A onda tek shvatih da se inchi samo dodaju na stope, niko nije pokušao da izmeri miška na mermernom kipu. Baš sam blesava.
Ležimo taj tip i ja, on baš i nije Apolon, ali je kao intelektualac, pa nije ni bitno kako izgleda. Ležimo goli. I ja gledam njegovog miška. Ko od belog mermera. Priroda ga je stvarno načinila lepim. Apolon međ Đokama. Svuda je iste debljine, simetričan, ima lepu boju, i za razliku od većine ostalih, ne izgleda kao gomila plastelina ljoljnuta između nečijih nogu.
"Baš je lep!" kazah.
"Ali je mali, je l'?" ciknu tip i skoči od mene, a ja se zbunih pa rekoh da jeste mali, onako po inerciji. A nisam ni mislila o veličini, bila sam očarana što je tako lep. Idi u tri lepe, toliko nisam mislila o veličini da uopšte nisam bila spremna na ovo idiotsko pitanje, pa mi je lako izletelo da jeste mali. Zato što i nije toliko mali. Jeste mali u odnosu na zvezde opskurne kinematografije, ali normalan ovako, među normalnima. On me stade ubeđivati kako nema komplex oko toga. Jok, ja imam. Pa ja i nemam miška, za mene je najveći.
Bio jedan tip, imao je toliko mali da se i ne može nazvati kurcem nego jedino pišom. Ispadao mu je svaki čas, toliko je majušan bio. Ovaj tip je mogao i tri puta odjednom. Ovaj tip mi je ostao u najboljem mogućem sećanju. (Tri puta, hey, malo li je?)
Bi i jedan golem, zavukao mi je ruku u pantalone, i bi to kao da bebina ruka drži jabuku. I to je jedino čega se sećam. Bio je dosadan.
Drugim rečima: Kurac je u veličini posmatrača!!!
Za dobru ribu nema male kite, svaka valja, svaka je velika na svoj način!
Ali nije ovde bio problem u njegovoj kiti od belog mermera, već u njegovoj kvazi intelektualnoj glavi, koja dalje od kite i ne vidi.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 14:21 0 Comments
Na crnom monitoru belim slovima piše:
Tastatura ne radi!!!
Malo ispod toga piše:
Pritisnite F1 da nastavite, ili del da uđete u bios.
Microsoft rules!
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 13:55 0 Comments
Ostavila ga je devojka. On vodolija, ona škorpija. Stvarno ne znam šta su pokušavali. Rekla mu je da voli drugog. Taj drugi je bik, dakle savršen izbor za škorpiju. Bez sumnje. Jedino što je bik svojevrsni fetišistički mentor vodoliji, pa nije hteo ništa sa škorpijom. Plus, zaljubio se u neku malu plavu, a ta ga odjebala. Svi li imaju neki takav momenat.
Jedino je malo nejasno, zašto bi škorpiji baš sad posle toliko godina poznanstva palo na pamet da okuša sreću s bikom?!?
Uvidevši jednom da bik nema ama nikakve namere, škorpija se podvijena žalca vratila vodoliji taman na vreme za četvorogodišnjicu veze.
Sedeli smo devica, ribe, ja (takođe škorpija) i vodolija. Vodolija izvadi neku knjigu iz torbe i pokaza je, prvo svima đuture: "Ovo sam dobio od devojke za četiri godine zabavljanja!" A onda i svakome od nas ponaosob: "Ovo sam dobio od devojke za četiri godine zabavljanja!" možda ju je samo jednom nazvao imenom, uvek je ponavljao "Od moje devojke (za četiri godine zabavljanja)!"
Kada se smorio od toga rekao je devici: "Ajde ustani od tog kompjutera, šta sad igraš igricu, zabavljaj nas malo!"
Ribe mu reče: "Zabavljaj TI nas malo!"
Ja već ustavši u wc da se denem, rekoh samo: "A za četiri godine zabavljenja, poklonićemo ti knjigu!" gađao me je zatvaračem od weifert piva.
U WC-u sam se sva zapišala od smeha, koliko je to bila dobra fora. Znam da je truba smejati se vlastitim forama, ali ova je bila neodoliva. Ne sećam se da sam skoro nekome tako elegantno spustila. Bilo je predivno.
Kad sam se vratila u sobu, vodolija me je šutnuo. Potom je priznao da je to bilo dobro spuštanje.
On i njegova škorpija su ubrzo raskinuli za svagda. Ne znam da li joj je vratio knjigu.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 13:34 0 Comments
Kad sretnem neku lepu devojku i zamolim je: "Budi tako dobra i pođi sa mnom", a ona nemo prođe, onda ona time hoće da kaže:
"Ti nisi neki vojvoda sa zvučnim imenom, nisi širokopleći Amerikanac indijanskog stasa, s očima što počivaju vodoravno, sa kožom uštavljenom od vazduha prerije i reka koje protiču kroz njih, ti nisi putovao do velikih jezera i po njima, do jezera koja se nalaze ne znam gde. Pa, molim lepo, zašto bi trebalo da ja, lepa devojka, pođem s tobom?"
"Ti zaboravljaš da se ne ljuljuškaš u automobilu koji te u dugim trzajima nosi kroz ulice; ne vidim gospodu iz tvoje pratnje da u pravilnom polukrugu idu za tobom, utegnuti u odela, i mrmljaju blagoslove za tebe; grudi su ti dobro ututkane u stezniku, ali tvoji bokovi i bedra nadoknađuju tu uzdržljivost; ti nosiš haljinu od tafta sa plisiranim naborima, po modi u kojoj smo prošle jeseni svi bez izuzetka uživali, a ipak se ponekad - sa tom životnom opsanošću na telu - osmehuješ:"
"Da, mi smo oboje u pravu, pa da ne bismo postali neopozivo svesni toga, bolje je, zar ne, da i jedno i drugo pođemo kući sami."
~~Franz Kafka~~
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 17:17 0 Comments
Emilku sam upoznala jednog dana baš neposredno nakon zavade sa najboljim drugom. Nije ispao toliko drug, ali zavada je bila stvarna. Ni do danas se nismo kovarnuli. Bili smo pijani i on je hteo sex. Ja nisam. Noge su mi bile rutave (onako, muški), i nije mi to trebalo u životu. Rekao mi je samo ovo: "Ti si stranac! Bila bi stranac i negde drugde. Ali ne moraš da budeš!" ništa ga nisam razumela.
Ni sada ne razumem. Znam samo da je u tim rečima ključ.
A onda i ona, sedi zavaljena u toplom danu, sluša me razmahanu na engleskom, jedva dočekala da izgovorim nekome što stvarno mislim, jer otkako znam iole engleskog, mislim na engleskom. Eskapizam. Ovde se ratovalo. Američka zastava obećava, bar u hollywoodskim filmovima, neki drugačiji svet. Između engleskog jezika i mene vlada ljubav (na prvi pogled). Kasnije se otkrilo da Američka zastava nudi samo još rata, licemerno nazvanog borbom protiv terorizma. Ali zar bi ruža pod drugim imenom, mirisala drugačije?
Gleda ona mene i kaže: "My god, you are stranger!" Nisam joj ispričala šta se desilo, šta mi je drug prethodne večeri rekao, rekla je to sama. Od sebe. Ali čuti tu reč, dva puta za dva dana, od nekoga ko me do jaja zna, i nekoga ko je dobio priliku da čuje sve ono što u vezi mene jeste istina,... Zbunila sam se. Ne razumem.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 16:23 0 Comments
Ovaj blog postoji od Septembra 2004. Prvi post ikada je onaj o Emilii i okačen je 22.09.2004. Tada je ona bila u BeeGeeS. Naime, obe smo bile depresivne, a da to ni jedna u onoj drugoj nije primetila. Znam, jer mi se Emilia sad javila. Posle godinu i po dana. Zove me kod nje. Kakav bi to divan eskapizam bio, otići u Warszawu i nemisliti ninašta. Ali, s kojim parama.
Zajedno s Emiliom javila se i moja depresija, koju takođe dugo nisam videla. Depresija je do jaja bolest. Depresivna ima izgovor za sve. Ništa ne mora da radi, jer je depresivna. Ne mora da se cima ni oko čega. Savršeno opravdanje. Ta bolest je kao premija. Ne znam onda zašto joj se nisam obradovala.
Stvarno bih volela da odem odavde. Bilo gde. Warszawa uopšte ne zvuči loše.
Kako je ovaj blog i počeo s Emiliom, možda je sad pravi trenutak da se i ugasi. I tako nikada nije funkcionisao kako treba. Možda je vreme da se posvetim korisnim stvarima u životu.
Deo onoga što mi je Emilka napisala, vrlo je laskavo, bar meni, pa sam rešila da stavim ovde za kraj:
>>I remember you as a unique person, truth. Actually i remembr that day we were walking through Belgrade, i was a bit depressed but somehow you helped me then just talking to me even we didnt agree with everything. So if it's not too late-thank you for being there then.<<
Hvala i svima koji ste bili ovde.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 15:52 0 Comments
Letos na EXIT-u, nakon nastupa The Kiosk, a baš pre nastupa The Rakes, počela sam da radim nešto krajnje neočekivano za nekolicinu ljudi okupljenih kod FUSION stage, te se tih par dobrih ljudi dobro zagledalo u mene u pokušaju da pronikne u tajne namere devojke koja je sama na tvrđavi. (Ja nisam htela da slušam, šta god je bilo pre TheWhiteStripes, pa jedina nisam otišla na MS od ljudi s kojima sam inače bila.)
Protezala sam ruke kroz barikade postavljene na metar-dva od stagea, i skupljala plastične čaše koje su u tom među prostoru ležale, pa samim tim nisu bile ni ugažene ni izlomljene već lepe. Nisam ovo radila iz neke namere da pospremim tvrđavu. Htela sam ceger. Prestala sam da skupljam čaše onog trenutka kad sam ih skupila dvadeset.
Naime, u propagandnom materijalu EXIT festivala je stajalo, da će svakome ko donese 20 plastičnih čaša u REZERVAT, dati ceger na kome piše: "Neću Kesu". >>Moram to imati<<. Jedan drug ima fetiš cegera, i ima jedan na kome piše KURAC, ali ćirilicom!!! pa sve nekako više deluje kao štamparska greška od KUPAC, ali ovo je sasvim druga stvar.
Pre par godina živela sam na Mirijevu. Najgori deo Beograda u kom sam ikad živela. Kad je došla jesen, kad je opalo lišće, drveće je na vetru i dalje šuštalo, radije nego da fijuče. Ako bi ga pogledao, video bi da nije golo. Krošnje su bile pune kesa. Plavih, žutih, roze, pa i starih, prugastih, plastičnih kesa. Mirijevo mi je u celini, toliko prljavo više ličilo na deponiju nego na naselje, ali bila sam jedina koja je to primećivala, čini se. A ako bi dunuo vetar, kese bi letele nebom. Sivo nebo, i više plastike leti njime neg ptica. Mada ni ptice ne volim. Sve je delovalo kao neki SF film, u kome se javljaju novi oblici živote, otelovljeni u vidu plastičnih kesa, koje rastu na drveću i špartaju nebom. Ceo život maštam o digitalnom fotoaparatu kojim bih uslikala ovo drveće čudnovatih plodova, jer dobri ljudi u fotografskim radnjama nikada ne urade ovakve snimke, misleći da su greške. Kao, ako hoćeš da bidneš umjetnik i da fotkaš išta drugo do sebe kako se grliš sa ortacima, onda sam razvijaj svoje fotografije.
Jednog dana sam otkrila i šta je zapravo razlog što ima toliko slobodnih kesa. U Croj-zemljici-srbiji (i s nije slučajno malo) gde ljudi pribegavaju kanibalizmu da bi išta stavili u krežbava, žvalava usta, mnogi još imaju snobizma da sa gađenjem i prezirom gledaju u one koji preturaju po kontejnerima u potrazi za neisisanim odbačenim odgriscima bilo kakve hrane. Nisu u pitanju bogati excentrici, ne rade to da bi vas sablažnjavali, samo se bore za mesto pod suncem. Videh jednog, gde dreši jednu kesu koju sam baš maloprije bacila, istresa njen sadržaj u kontejner, brlja, i nakon što ne nađe ništa, ko nema, taj i ne baca, pušta kesu iz ruke i ova pada povrh gomile. Znam, bolesno je očekivati da on povede računa o prirodi, a ne može ni sa sobom da izađe na kraj. Ali kesa tako na vr' gomile, samo je čekala prvi povetarac da poleti put neba pre nego li će se ugnjezditi u nekoj krošnji.
Shvatila sam tada da se borba za čiste krošnje mog najdražeg oblika života može ostvariti jedino ako se kese više nikada, NIKADA ne iznesu iz prodavnice.
Ne, na EXIT-u mi nisu dali ceger. Nisu ih imali. Uopšte. Nisu ih uradili. Dali su mi minijaturni bedž, i jabuku.
No, lako je meni da novine ne bacam s hranom, da konzerve posebno držim, ali, gde ja to da odnesem u zemlji u kojoj ti ni ljudska prava nisu garantovana, a reciklaža je reč iza koje se izgovara: "ŠTA?!?" Teba neko da me hapsi, zbog proevropskih shvatanja. Pa ja se prva bunim što se pitanje Kosmeta, ili grba crne-nam-zemljice stavlja ispred pitanja o punom trbuhu. Ali ovo je tema koja zahteva delovanje, stvar se otrgla kontroli.
Došavši kući, nadrkana, ljuljnula sam kesu na krevet, dreknula: "Gledaj!" i iz kese izvadila drugu kesu. Treba li da napomenem da je prva sada bila sasvim prazna? Je li nužno da naglašavam da prva uopšte nije bila poderana? Da li mogu nekako da se ne vadim što sam ipak donela obe kese kući, jer sam tako nespretno nasrnula na kasirku: "Pa sad imam dve kese za tri banane!" od čega se ona zbunila, pa mi je bilo krivo. Nije njena krivica što je retard. Njima je rečeno da sve stavljaju u kese sa logom firme.
Jednom sam, znajući za "običaje ratovanja" isplanirala unapred šta nameravam da kupim u prodži i znajući da svaka povrćka dobija posebnu kesu, ponela sam dovoljno kesa. Prodavačica na povrću je odmah izvukla jednu kesu i mahnula njome kroz vazduh. Ja izvadih kesu iz džepa i njome maknuh kroz vazduh. Vragolasto zamahah obrvama na curu. Devojka zinu na mene. Sad je dalje praksa da ona to povrće izmeri i da mi papirče, sa kojim ja idem na kasu. Ovo je nužno jer se papir pravi od drveta, te ga treba što više uludo trošiti, ako ništa ono što ja od toga pizdim.
Ne lezi vraže. Kad sam se vretila po svoje povrćke prodavačica mi je dala samo jednu kesu. Onu koju je naduvala kad sam tek stigla. Sve ostale kese je natrpala unutra. Još mi je rekla da ne moram da donosim kese, jer oni imaju. Pa imam ih i ja. A ne trebaju mi.
"Sve je krenulo od C marketa! Oni su prvi krenuli sa tom nebulozom o besplatnim kesama. Mamicu im! A onda su i svi ostali morali!"
"Što, meni se to baš sviđa što daju kese!!!" naravno. Srbi, pusti, otimali bi se i o govna, samo da neko dođe na ideju da ih besplatno deli.
"A je l' znaš da ti u civilizovanom svetu odbiju procenat od ukupne cene kupljene robe ukoliko doneseš svoju kesu?" Izbuljila je svoje krupne oke i naborala čelo. U njenoj glavi nije bio jasan motiv za takvo besmisleno delovanje. "Stvarno?"
"Da, takođe naši lezilebovići, odu tamo, pa skupljaju plastičnu ambalažu, koju u posebnim delovima prodavnice mogu zameniti za priznanice koje vrede kao novac. Sve u cilju reciklaže!" Oči su joj blistale. Konačno je videla način da ode odavde, negde gde će joj biti jednako loše, i da tamo živi ne radeći ništa, grebući se o propuste u njihovoj uređenosti. "Pa što tako?" pitala je cepajući komadić od kese i stavljajući semenke gandže u nju: "Bila dobra gandža, da sačuvam, možda posadim nekad...."
Pitah je da li na koliko je vremena potrebno da se razgradi jedna plastična kesa. Ona je upaljačem gorela komadić kese sa semenkama, da bi je zavarila kako bi semenke lakše sačuvala. "Evo!" smejala se: "odmah je ja razgradim!"
"E, a to što sad radiš je jako zdravo!" jauknuh.
Zašto pričam gde niko nema moje uši?
Osećam se kao Don Kihot.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 12:26 0 Comments
Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednog zimskog praskozorja
u Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda
~~jacques prevert~~
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 14:41 1 Comments
Upoznala sam jednog dečaka koji samo priča o sexu.
Ne nije reč o tome da on ni o čemu drugo ne zna da priča. Ne vrlo je kulturan, obrazovan, i o svemu jako lepo priča. Lepim glasom. Ali o sexu priča tako izvanredno lepo, da ćeš se in-no-time naći na kolenima gde ga moliš da zapravo imate sex.
Tada će te on uzeti pod mišku, nežno podići s kolena, i izvesti napolje u hladnu noć, pod izgovorom da mora da piše neke mailove (o sexu verovatno).
I nikada ti se više neće javiti.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 14:28 0 Comments
Jutros sam se probudila na zidu svoje sobe. Ustala sam i uputila se ka patosu. Spustila sam dlanove na pod. Trebalo je da ga usisam. Pogledala sam kroz prozor. Drvo sa crvenim listovima mi je zaklanjalo vidik. Gledano sa patosa, to ne bi bio slučaj. Onda sam prišla vratima. Otvorila sam ih na dole. Ka zidu. Ali nisam mogla da izađem. Stepenice su se popele na prolaz. Blokirale su vrata, a na ivici sam kroz trouglaste otvore videla andaluzijskog psa. Upalila sam svetlo, ali mi je iz skoro svih uglova bilo u lice. Isključila sam ga. Zazvonio je telefon, što me je uplašilo, pa sam pala na pod probudivši se. Javila sam se. Bio je to moj princ iz snova. To me je malo iznerviralo. Stoga sam odmah prekinula vezu i vratila se u krevet, ne bih li ponovo sanjala da me zove.
Verzija Za Štampu | Kamentari 12 | Pošalji Mailom
¶ 13:42 0 Comments
Pogledah ga. Gledao me je. >>O, ne!<< pomislih. Naglo skrenuh pogled. Pričala sam sa Zoranom. Smejala se njegovim forama, ćućorila s njim. Zoran je najbolji frajer koga znam. On ima devojku, ali to nije bitno, Zoran je toliko dobar frajer da s njim sve devojke pričaju na taj način, pa on to i ne primećuje. On nije svestan da devojke mogu i drugačije da razgovaraju.
Ponovo ga pogledah. I dalje me je gledao. >>Samo da me ne startuje, Samo da me ne startuje, Samo da me ne startuje!<< Skoro da sam se pomolila bogu. Ok, ja ne znam da muvam frajere, ali u odbijanju kretena sam najveći kreten.
Stavio je moj kačket. Mrzim kad ti džiberi stavljeju moje kape. Smrde na metar i znaš da su im i glave znojave, i ako je staviš posle njih, osetiš da je mokra i znaš da je to leglo bubuljica, i mrziš tu kretensku, ma idiotsku naviku koju imaju da kako vide kapu moraju da je namaknu na svoju glavurdu, kao da je to jedini način da dokažu da je imaju.
Kezio se. Odvratno. Sa mojim kačketom, u farmerkama s tregerima od kojih je jedan "izazovno" pao sa ramena, dok su mu malje ispod pazuha znojavo gledale šta se zbiva, najviše je ličio na Freddie Mercury-ja. Ne stoje takve kape svima. Meni lično soji k'o u Chris Cester-a. I tako mi se sviđa.
>>Samo da me ne startuje, Samo da me ne startuje, Samo da me ne startuje!<< Ponavljah svoju mantru u sebi.
"A šta pišeš?" agonija otpočinje.
"Kratke priče!" kratak odgovor sa što manjom mogućnošću za podpitanja. Neću da priča sa mnom. Ima ovde drugih dečaka. Nek ide njih da smara:).
"A šta planiraš s tim?"
Šta planiram s čim? U Srbiji može nešto da se planira?
"Da se obogatim i postanem slavna!" odvalih.
Šta planiram? Ko me šta pita?
Kako sam ovo rekla sa naglaskom od odjebi (Kao Slobodan kad kaže: "Volim i ja vas!") to je neminovno ostatak razgovora tekao kao da mora da me uvredi pa taman crk'o.
Meni je izbor po tom pitanju lak.
"Ih znaš kako treba da pišeš da bi postala slavna i bogata!!!"
Pogledah ga belo. On ozbiljno misli da ja planiram da se obogatim i postanem slavna. Zar on misli da se to pod bilo kojim okolnostima može planirati?
"Jesi li čitala parfem?"
"Nisam!" lažem, jesam. Ne želim da pričam s njim. Bivam neprirodno neugodna. Meni izgleda pada teže nego njemu. Naviko čovek.
"Pročitaj. Tako nešto genijalno treba da napišeš da bi se obogatila i postala slavna!" ko čekićem u glavu.
"Nije bitno šta i kako pišeš. Jedino je bitno da imaš dobru reklamu. Kao Nick Hornby, ili Helen Fielding! Oni su nikakvi pisci. A gledaj ih!"
"Nije sve u reklami. Ima nešto u kvalitetu." Mislim se. Ne brini ti za kvalitet mojih priča. Seronjo. Oćutah.
"Hteo bih da vidim šta pišeš?" reče.
Ja mu tutnuh jedan M.I.K.S. u ruke. Otvorio je. Poče, naglas, da čita prvi text: "Princ iz snova":
"Probudih se na zidu svoje sobe..."
"Nemoj naglas!"
"Probudih se na zidu svoje sobe, šta to znači?"
Demonstrativno odoh u wc. On još jednom, ali glasnije, da ga čujem dok odlazim, ponovi prvu rečenicu. Potom odloži M.I.K.S.. Ako ja nemam želju da pričam s njim, nema ni on želju da čita šta ja pišem.
U wc-u nisam mnogo radila. Gledala sam se u ogledalu. Nije mi bilo jasno zašto bi me startovao. Daleko od toga da je peak-I-reach. Imala sam gadnu sluzavu zelenu boju, i krive zube.
Kako je odvratan. Ništa gore od latentnih homosexualaca. Nizak, i nabildan, bejbifejs, muževan na neki gay nacin. Odvratno. Samo mu brkovi fale, da pokuša da sakrije mladolikost. Iskreno mislila sam da je mlađi od mene, a ima preko trideset.
Vratih se u sobu: "Znaš, čitao sam neke tvoje priče..." podigoh obrvu na njega. >>A ja sam Vladičin Han<<
"Nije loše" nastavio je: "ali nije sve u reklami!" Marlene Dietrich ga pogleda iz mojih oka.
Ispriča mi momenat iz domaće kinematografije, vražja rabota, ja sam odgledala sveukupno pet ovdašnjih filmova - eskapizam - tek, da li je on bio uverljiv opisujući, ili se ja zapravo sećam te scene, tek opisao je kako nekoga pogađa metak a ovome mesto krvi, iz grudi počne oticati so koju je nosio u džepnom satu.
"To, razumeš? To ti fali! Shvataš, SO, život!" bacakao se.
Sve je to zaključio iz jedne rečenice. Wow!
I tako. Sva je sreća da nisam sujetna. Obzirom da svaki nepravednik ima neku zamerku na moje pisanije, dosad bih se uveliko posvetila politici da mi je zaista stalo do njihovog mišljena.
Vidite, meni se zapravo sviđa, verovali ili ne, doživljam orgazmičko ushićenje u vrtoglavim rečeničnim sklopovima. To je jedini razlog što pišem. A vama ako se ne sviđa, uvek možete da muvate muškarce. Ja nemam ništa od toga da vi to čitate. Keve mi. Mrš!
Kačket je inače čudo. Poklonila sam ga Zoranu. Pošto posle Fredie-a ja nisam htela da ga stavim na glavu, a Zoran nije hteo da izađe bez neke kape, pa onda još ispalo da mu stoji do jaja (Bolje nego meni, teškom mukom priznajem) nalik Corto Malteseu, kako sam mogla da mu ne dam. Kapu.
Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom
¶ 12:13 0 Comments
Bilo je bombardovanje. Sedeli smo ispred TV-a. U mraku. Rečeno je da će NATO avijacija da gađa u svetlo?!?
Ipak, svi si pogasili sijalice. Niko nije hteo da ga hapse zbog neposlušnosti, ili, ne daj bože, kolaboracionizma.
Gledali smo RTS. Jer sve ostale stanice su bile RTS. Jer ni jedan urednik TV programa nije hteo da ga hapse zbog neposlušnosti, ili, ne daj bože, kolaboracionizma.
Igor Ivanov. Tad je non-stop bio na TV-u. Ne znam šta je radio, ali je u svim vestima bio.
"Kako lep čovek!" uzdahnuh. Pet celih porodica je sedelo ispred TV-a. Celih pet porodica se zapiljilo u mene.
"Dobro, možda nije vaš tip, ali lep svakako jeste..." pokušah ja obrazložiti svoje stanovište.
"Pa ti voliš ćelave!" primeti moja majka.
Ja negodovah. "Voliš, voliš! I onaj, kako beše...!"
"Džon Malkovič?" pogledah šaru na tepihu.
"Da ti voliš ćelave! I onaj iz Dosijea X!"
Da, Skiner. Postadoh expert za proučavanje šara na tepihu. Zgrozih se. Kroz glavu počeše da mi promičiu ćelavci i svi su mi bili simpatični. Ja volim ćelave muškarce? Ja sam čudakinja?
Verzija Za Štampu | Kamentari 28 | Pošalji Mailom
¶ 18:22 0 Comments
