Zvoni.
     Prekida se. Kiša.
     Uzimam telefon. Zovem je.
     "E Katarina, hoćeš da držiš časove iz računara?"
     "Mo... Šta?"
     "Našla sam neki oglas, ako te zanima, zapiši broj..."
     "Čekaj, šta to znači? Windows, office, Internet, Fortran, šta?"
     "Ne znam, piše časove računara, zovi pa pitaj!"

     Zvala sam. "A koji oglas, časove čega?"
     "Kompjutera!"
     "E! Dobro! Prošli put su mi dali oglas za časove klavira!"
     Otprilike, šta se desilo, dobila je lap top za rođiš, ali, osim što zna da ga uključi, i pravilno da ga isključi, ne zna više ništa.
     Dogovorile smo se kad da se vidimo, i gde. Ni jednog trenutka nije pitala za cenu. To je bilo dobro, u stvari, jer ja nisam znala odgovor na to pitanje. Dragana drži časove hemije, 600 dinara dva sata. Ja pomislih da ovoj uzmem 500dinara i za sat i po. Ko će da se smara dva sata? A ako ispadne da je baš imućna, (niko od mojih drugara ne dobija lap topove za rođendane) neka bude i 600.
     Ok. Mršava je i plava. Moj tip. Muž joj je posesivan, zato je tražila devojku. Moje je godište. Deluje starije, a zvuči mlađe. Ušavši u kuću u vidno polje su mi se krvnički zabile dve velike crne skalamerije pozicionirane na sred dnevne sobe. To su oni trenažeri, za trčanje po kući i ne znam ni ja šta još. Videvši to, odmah sam je pitala čime se bavi. Onako vitka, mislila sam da je trener, fitnes instruktor, nešto. Otptilike je dizajner odeće.
     Zamolila sam da me pusti u WC. A nakon što sam se ispoganila i okrenula se ka zidu, čekalo me je ne malo iznenađenje. "Kako se ovde pušta voda?" Pomislih na gajbu u kojoj sam živela do pre tri dana. Na rasklimatanu WC šolju. Na vodokotlić koji ne radi. Na WC-predsoblje. Na vlagu. Na zidove koji se krune. "Tražiću joj 10evra!" pokušah ja da ubedim sebe. "Dragana mi neće verovati! Kiša mi neće vertovati." Kakav blam. Došla sam da je podučavam radu na računarima, a ne znam ni da rukujem njenim vodokotlićem. Nakon nasumičnog experimentisanja sa tri ... kotača na mestu vodokotlića, voda je krenula, a ja sebi obećah da u WC više ići neću, pa nek je smrt-za-vrat, jer niko mi ne garantuje da bih sekvencu znala da ponovim.
     Izlazeći iz WC-a ponovih sebi: "Traži joj 10evra!"
     Na zidu je visio flat ekran sa bar jednim metrom u dijagonali, wide screen! Da se naježiš. Na podu gomila kablova, od telefona, od mini linije, od ničega, upetljanih, nerastumačljivih, i tek je trebalo uključiti kompjuter u struju i utvrditi da li radi.
     Osim što me je nutkala kafama, sokovima, bananama, ceđenim pomorandžama (koje moraju odmah da se popiju, jer vitamini samo tako deluju!!!) i milkom od 200g, uz milion telefonskih poziva u pokušaju da utvrdimo ko joj je provajder kablovske televizije i nudi li taj usluge interneta, na telefonu kojim ni jedna nije znala da rukuje jer je sve ispisano na nekom skandinavskom jeziku, uspela sam da joj pokažem opcije u File meniju prokletog WordPada. I to ne sve.
     Na pomen plaćanja, ja je snebivljivo upitah da li joj je 10 mnogo, ona mrtvo-hladno odmahnu glavom, i dade mi hiljadu, bez kusura, ne htevši ni da čuje kako s obzirom na oskudnost informacija koje sam joj prenela, taj čas vredi 600dinara.
     Pošto je saznala da nemam kompjuter, zblanula se i rekla mi kako je baš juče jedan poklonila: "Ono, kako se zove?" pokazivala je na sto. "DeskTop? Tek tako si nekome poklonila kompjuter?"      Poče da mi objašnjava kako je neka firma zatvorena, pa je taj desktop računar odatle, a nije joj trebao, no nisam pažljivo slušala, pokušavala sam da utvrdim zašto jedan drugi lap top, malo kabastiji od onog na kome učimo, nikako da podigne sistem.
     "Hoćeš taj? Uzmi ga malo igraj se!"
     "Tek tako bi mi dala kompjuter?"
     "Što da ne?"
     "Pa vidiš me prvi put u životu!"
     "Pa, šta, zar ćeš da se ponižavaš zbog TOG kompjutera? Ja ovde živim godinama, šta ćeš? Svaki put kad izađeš iz kuće da se tripuješ da li ćeš me sresti?"
     Njene reči su mi odjednom zvučale sasvim smisleno. Uostalom, sve što je trebalo uraditi sa ovim velikim lap topom bilo je reinstalirati sistem, jer ga je njen brat nafilovao virusima. Pa čak i ovakav je radio, ali sve obilaznim putem, preko task menadžera, što u najmanju ruku i nije zabavan način rada.
     Dala mi je i torbu. Dok sam teglila kompjuter kroz grad, pokušavajući da shvatim u kakvu sam to paralelnu dimenziju skliznula (opet) da mi se nešto ovako dogodi, primetih da grad vrvi od panduracije.
     Setila sam se kako su mog oca hapsili kada je iz vojske krenuo da poseti svoju tadašnju ženu i tek rođenu ćerku, jer je ta njegova supruga zvala policiju i rekla im kako "taj čovek" dolazi da joj kidnapuje dete.
     Ljudi rade čudne stvari. Možda je ovoj buržujki toliko dosadno, da daje sirotinji čudne igračke, a onda ih prijavi policiji i optuži za krađu. Stegoh onu grdosiju čvršće uz sebe. Svi su me gledali podozrivo. Svi su znali šta nosim. Svi su znali gde živim. I svi su znali da mi se prozor ne zatvara.
     Elem. Juče smo imale treći čas, i... Dobila je još jedan lap top.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 18:17 0 Comments