"Pero! Pero! Pa gde si bre? Dođi sedi!" Imao je napukli glas gotov na kašljanje i pun pljuvačke. Bio je obučen kao moler. Pera je nosio naočari i imao je smerno držanje i glas nekoga ko ga pozajmljuje likovima u crtanim filmovima.

     Waits: "'Oćemo u crkvu?"
     Pera:  "Ne mogu!"
     Waits: "Što? Ne piješ?"
     Pera:  "Ma pijem! Samo nemam para!"
     Kratka pauza. "Ne možeš ni u crkvu bez para!"
     Waits: "Je l'?"

     Delovalo je kao da je Waits mislio da mu Pera, stari drugar koga dugo nije video, baci neko pićence, a ovaj baš i nije bio u fazonu. Nastavili su mleti, dok Pera nije pomenuo izvesnog Ristića, koji je nažalost umro, a Waits nije baš mogao da se seti o kome je reč.

     Waits: "Šta je taj pio?"
     Pera:  "Ne znam, sve je pio!"
     Waits: "Je l' pio klekovaču?"
     Pera:  "Ma jeste, sve je pio. Pisao je pesme!"
     Waits: "Ma! ŠTA JE PIO? JE L' PIO KLEKOVAČU?"
     Pera potvrdi. Jeste. To je taj Ristić. Ristić koji je pio klekovaču je mrtav.
     Ali uspomena na njega živi, vidimo.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 15:36