Iz nepoznatih razloga neretko autobusi imaju mesta za četvoro ljudi koji putuju zajedno, što je retko slučaj, pa onda počesto moraš da gledaš u mladeže, bubuljice, zanoktice sasvim nepoznatih ljudi.
Jednom je jedna bakuta sela preko puta mene. Pogledi su nam se susreli kad se njezin jezik pomolio sa staračkog lica i olizao gornju usnu. Osećala sam se kao da mi se bakuta nabacuje. Došlo mi je da je zalepim pesnicom.

Takođe neretko su autobusi bogati sedištima za po jednu osobu, pa onda veliki broj ljudi mora da stoji jer nema dovoljno mesta za sedenje. Stajala sam tako u srednjem delu harmonike. Na jednom sedištu ispred mene, na točku, sedela je žena sa malom devojčicom u naručju. Ispred njih sedeo je, možda otac, ili "mamin" udvarač, i pričao devojčici: "Hoćemo li da jedemo ribicu?" Kezio je svoje odvratno široko lice na to bespomoćno stvorenje.
Došlo mi je da ga uhvatim za vrat i dreknem: "Životinjo, ona je još beba!!!"

Verzija Za Štampu | Kamentari 34 | Pošalji Mailom

¶ 15:03