Došla sam kući a Vana je i dalje spavala. Upalila sam svetlo i počela da meljem o stvarima koje bi trebalo da mi ispunjavaju dan, što je inače njena taktika kad hoće da me razbudi, pa rekoh, što da ne.
Začulo se lupanje po prozorskom staklu. Vana mi objasni da "neko" (komšinica manijakinja) ceo dan lupa, ali ova je "spavala" pa nije htela da joj izađe. Pa sad kad gori svetlo, bojim se da nemam izbora, slegnuh ramenima, izađoh do vrata, i dreknuh: "Šta je?". Umesan odgovor je izostao, no rekla je: "Ja sam, Jadranka, nemoj da se plašiš!"
Umal da joj kažem da bih se od nje ponajpre plašila, al neću, no, ne rekoh ništa osim: "Šta hoćeš?"
"Izađi molim te, da te nešto pitam, ne mogu da vičim da se Milica ne bi plašila!" redovno me ucenjuje svojim detetom, kao da je meni do devojčice više stalo nego njoj, pa otvorih vrata, i nažalost, videh njeno zeleno lice: "Šta je bilo?"
"Jeste li bile noćas kući?" Veštica vrlo dobro zna da nismo bile, i verovatno bolje od nas samih i kad smo otišle, i kad smo se vratile, i to isto za celu ulicu, ali pita, jer, znate već, takvima razgovora nikad dosta.
"Nismo, ni Vana ni ja!"
"A ni Vana nije bila?" ja nemadoh izbora do da popizdim: "NE! Obe smo bile u gradu!!!"
"A znači niste bile kući?"
Elem, budući da me mrzi da kucam celovit, iscrpljujuć razgovor, poenta je u sledećem. Neko joj je noćas kucao na prozor. To je shvatila kao povod da danas ona nama ceo dan kuca na prozor!!! Ape sees, ape does! Da bi bilo ko dospeo do prozora, morao bi da se popenje na krov moje kućice, pa je pretpostavila da bismo Vana i ja to čule. Kada sam joj rekla da je to samo uobrazila, rekla je da je videla čoveka. Ja joj rekoh: "Što nisi zvala policiju?" meni je pretila policijom kad god bi me videla, ali izgleda da joj je sanjani manijak bio mnogo strašniji od mene, pa se nije usudila ni da se pomeri, dok nije otišao. Vajna bi ona žertva silovanja bila. Još je rekla da se plaši i pitala šta da radi. Jedva odoleh iskušenju da joj ne kažem da pozove muža u pomoć, onog istog što je meni trebalo da zavrne šiju kad je htela sa mnom da ratuje. Rekla sam joj da stavi telefon pored kreveta, pa da ne mora mnogo da se pomera, i zatvorih vrata.
Još je dva puta viknula moje ime, pre nego li se nakanila mrdnut.
Još su dva sata istkla kad ete je ponovo. Već sam mislila kako će sad mene da optuži da sam joj ja lupala o prozor, i u ruci je držala bič, kad ona pita 'oćemo li Vana i ja i noćas izlaziti: "Jok, ti ćeš!" uzvratih trudeći se da budem najdrskija moguća, ali, ona nije došla na šoljicu prijateljske žvake. Ona je došla na neophodnu dozu ljudski obojenog glasa.
Tu sam već ukapirala da je taj bič u njezinoj ruci, zapravo telefonski kabal, i pre nego što sam u njenim famoznim obilaznim objašnjenjima uvidela šta zapravo hoće, pomislila sam da je rešila da nam sprovede telefon, pa da mi zovemo policiju, ako neko opet bude mesečario po našem krovu.
Ovde bih samo napomenula da je krov vlažan od kiše koja danima pada i pod uglom od 45 stepeni, plus, toliko je truo da svakog časa može da se uruši i sam od sebe. Tako da, biti manijak, nije dovoljan povod za šekanje po ovom krovu. Čovek mora biti retard da bi se na ovo odvažio.
Ne, zapravo je htela da telefonskim kablom uveže kapiju tako da niko ne može da uđe u dvorište. Ja nisam pokazala volju za saradnjom. Prvo: Koji bi normalan manijak stvarno hteo njoj da lupa o prozor?!? (Što bi Vana rekla, pored dve ribe u dvorištu!). Drugo: Svaki normalan manijak bi imao nož pri ruci, i ne bi mu trebalo mnogo vremena da preseče jebeni telefonski kabl. Treće: Kako ona misli da se Vana i Ja noćas vratimo iz grada. Ako veže kapiju, tek će neko da joj lupa. Nas dve.
Četvrto: (A bojim se da je ovo bilo presudno) da manijak i ne mora da uđe kroz kapiju.
Potom je Vana pola sata urlala o tome kako ćemo da uđemo ako luda zaveže kapiju. Zaključila sam da najiskrenije mrzim ljudski rod

Verzija Za Štampu | Kamentari 19 | Pošalji Mailom

¶ 17:54