Vraćao se kući, kasno, zima. Pojurio ga je čopor pasa. Moj je otac uvek voleo životinje, ali to ne objašnjavaš čoporu pasa. Pokušao je da šutne jednog, okliznuo se i pao. Mlad, skočio je odmah na noge i uleteo u najbliži ulaz, gde je ostao dok psi nisu našli bolju zabavu. A onda je otišao kući.
Kad mi je ovo ispričao, ispričao mi je to da bih shvatila da možeš ostati u ljubavi sa psima i kad te napadnu.
Da, ako uspeš da se sakriješ u neku zgradu!
Na Mirijevu je bio takav, da ključ nikada ne možeš okrenuti iz prve. Umesto toga ga cimaš, cimaš desno pa levo, desno pa levo, dok ne proleti u desno, kad ga po inerciji obično ponovo vratiš u levo, pa onda sve iz početka. Desno pa levo. A Mirijevo je daleko. Dok se 27-icom dovučeš tamo obično ti se žuri u wc.
Još sam bila u prizemlju pa ko god hoće da uđe u zgradu a da se ne cima s ključem, pozvoni na prva tri interfona među kojim i moj. Interfon ne može da se isključi (Ko će meni da dolazi na Mirijevo, dođem ja u grad interfon mi i ne treba, tamo ionako ne piše moje ime) a kad zaarlauče, nervoznom svatu poput mene srce hoće da iskoči.
N Miljakovcu je bio takav, da ključ ne treba da gurnete do kraja u bravu već da ostane van 2-5mm. Kako kad. I kad biste jednom već okrenuli ključ u bravi, svejedno ste mogli da ga uvučete i izvučete u tom opsegu. Ali nikad nisi znao koliko milimetara će sledeći put da bude ključno za ulazak u zgradu.
U jednoj zgradi nismo imali aparat u kući, pa su svi zvonili komšijama. Zvonili su u jednu firmu, kad je radila, gazdarici kad je bila tu, a komšijama kad ništa drugo ne upali. To je bilo davno. Nismo imali mobilne kao na Mirijevu.
Kad su kuće sa dvorištem u pitanju, tu umesto interfona imaš kapiju. Kapije se naravno, zaključavaju. Kapije su naravno sve stare preko 50 godina. Drvene su trule, i zauzimaju neki nov oblik, pa zaključane ili otključane, ne možeš ih otvoriti. Metalne kapije su korodirane, a ključ lakše ulazi pod uglom nego pravo. Jedino što mora da stoji pravo da bi otključao.
U jednom dvorištu, nije postojala kvaka sa unutrašnje strane. Lako je ući, ali da bi izašao, neko mora da ti objasno. Sve sam rukavice poderala na taj kretenski mehanizam.
A čemu sve to? Od čega interfon treba da te zaštiti? Od pasa, kako smo videli neće. Od manijaka? Pa tvoj prvi komšija je tvoj najcveći manijak. A on već ima ključ. Ali, zašto bi mirno, elegantno ulazio u zgradu, ako možeš da se cimaš sa ključevima po žegi, po mrazu. Zar to nije bolje? Zašto bi se kapija uklonila, pa neće li onda zasigurno svakojaki nepoželjni lupeži da se vrzmaju po našem dvorištu, vidimo da i sad kad smo kapijom zaštićeni, uporno pokušavaju da uđu unutra, ma ko ludi su bez nas. A tek sav taj lom razbacan po avliji koji samo čeka da ga neko pokrade. Pa da se pita zašta mu je to trebalo, to begin with.
Od čega se ovi ljudi toliko kriju, od čega toliko strepe. Zar im te kapije i interfoni stvarno toliko vrede u životu? Ja još ni jedan nisam videla a da je ispravan.
Ma ko da je bitno. Ljudi i izumi. Ne zna se ko je gori.
Neko je izumeo interfon, dobro ga plasirao na tržištu, pružio adekvatnu marketingšku kampanju, i sad svaki kreten hoće jedan. To što ne rade, nije bitno. A košta boga oca. Podiže cenu stana koji iznajmljuješ. Pa ti sad gledaj.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 14:28