Ponekad imam utisak kao da je čitavo ustrojstvo svemira satkano tako da meni najgore zagorčava život.
     Kao kada negde žuriš, i hoćeš da pretekneš šetača ispred sebe, a on i šetač iz suprotnog smera se baš tad stanu mimoilaziti, ili naglo skrene baš u tu stranu s koje si ga pokušao preteći, ili te mlatne kesom baš tamo gde ti je modrica od dočeka proleća pre neki dan;
     ili neki krelac tako parkira auto da neostane trotoara za šetače, pa da bi auto zaobišao zakoračiš na ulicu, i tu te staruju panduri jer misle da prelaziš ulicu van za to predviđenom mestu, ili obilazeći auto, odabereš baš onu stranu s koje se nalazi velika bara sve do zida;
     ili uđeš u prevoz jednom u mesec dana, i startuje te kontrola;
     ili proveravaš statistike bloga i vidiš da te je opet posetio onaj skot kome si tako usrudno u lice izručio sve najgore uvrede koje ti mogu pasti na pamet, onda kad te je samo malčice iznervirao, jer ti se gadi, jer misliš da ti donosi lošu sreću svaki put kad ti obznani svoje postojanje;
     ili dolaziš kući i startujete komšinica koja nema ništa posebno da ti kaže, ali kao što se tebi očajnički piški, tako se i njoj očajnički priča, i onda tupi i mrsi, i iste fraze u krug vrti, i ti uzmičeš i govoriš da si u žurbi, a oni ti govori da zna da si u gužvi i nastavlja da melje, niočemu, i ti joj kažeš: "Izvini, žurim! Imaš li neku poentu?" i tu te tek pusti da odeš.
     Da, katkad se stvarno osećam kao da je svo postanje samo kompjutorski program podređen zagorčavanju mog života.

Još par komentara ovde

¶ 15:46