Došavši u rodni mi grad ČaČak (od milošte ČeČnju), prvo što sam primetila, a to primetim uvek kad se dovukljam u tu ušljivu selendru, jeste da mi sat žuri pet minuta. Isprva mislim da grad kasni, ali kad vratim sat sve je O.K.. Pitam se jedino kako ovo Brzanje nikada ne primetim u BeeGees? Kao da je BeeGeeS pa grad! Bilo je oko pola jedan kada sam sa Huanistom čekala njen taxi, ide na posao u preljinu, i dan je bio neobično krmeljiv.
Vrpoljila sam se na neprijatnom suncu i činilo mi se da mi bije u oči nebitno gde da se okrenem. I bila sam u pravu. Tanke niti paučine mogle su se videti svuda, i kad bih okrenula leđa suncu ove niti bi sevale na mene, kao da mi režu oči, Andaluzijski pas.
Bilo je nemoguće načiniti dva koraka a ne preseći traku paučine.
Čekajući gradski autobus, videla sam da se paučina proteže i preko ulice, i u krošnjama drveća. Kao da u gradu nema života. Zato je toliko paučine, niko se ne kreće da bi je pokidao, čak ni vetar ne duva. Valjda zato sam u svom rodnom "gradu" boravila dva noćenja.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 17:55