Imala je roze karmin namazan široko oko usana. Nešto belo po licu, kao talk nanet vlažnim sunđerom ili nešto slično. Velike crne naočari. Izblajhanu kosu. Nosila je kratku, široku, tanku, plavu suknju, i noge su joj bile gole, iako je doba godine bilo pozno koliko i njene godine.
Iza nje na kasi nije bilo nikog. Bilo im je draže da se guraju s drugim normalnima, nego da rizikuju da se od nje zaraze samoćom. Ja, vođena prokletstvom zvanim zdrav razum stadoh iza nje, taman da vidim kako se kasirka neumesno kikoće, kako portir pilji u nju, kako nemaju kitkat.
Kupila je tonu hrane. Kasirka joj je pomogla da se spakuje. Samo da ode.
Zamislila sam scenu iz Amerikanske kinematografije, gde bi opisana junakinja, ušavši u stan, upalila svetlo u hodniku, i videvši svoj odraz u ogledalu ispustila pretovarene kese na pod i počela da plače.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 17:02