Dolazim juče kući, treba da idem u bioskop, 'oću da se istuširam, i, nekako čini mi se još svrata odvrćem slavinu (što nije nemoguće, u kuću se ulazi kroz kupatilo?!?).
Nema vode.
Reko' rade nešto. Biće.
Vrativši se iz bioskopa, a ono opet nema vode?!?
Već je bilo 22:45, nemoguće da još uvek rade. Ku' ću, šta ću, ja pokucah (prvi puta od kad se zlopatim na toj addressi) na vrata prve komšinice. Napolju je temperatuara oko nule, a ona izlazi u majici, omotana peškirom.
Vrata je samo otškrinula, i krila se iza njih, ali bilo je očigledno. Ja se izvinuh što je ometam tako dockan, i pitah ima li vode, i zašto ja nemam kad ona ima...
Elem, znala je da je gazdarica bila, da je, pošto ima ključ sama ušla u moju šupu i zavrnula ventil da proveri DA LI curi (ja sam je pre dva meseca zamolila da sanira taj kvar ali me je odbila i odvalila mi cenu više od dva puta veću od stvarne, a sad je izgleda i to zaboravila). Zaboravila je i da ostavi poruku da je zavrnula ventil. Naravno.
Komšinica je ovo znala, ali mi je deset minuta pričala o velikom računu za vodu, stajala polu gola napolju, i mrsila, i još mi obećala da mi danas još nešto priča...
Hell no!
Pobegoh glavom bez obzira čim sam ustala. Kakav retard. Kakvi retardi.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 14:50