U Čačku sam živela u ulici Milana Todorovića. Sve da mi Život zavisi od toga, ne bih znala da kažem ko je bio Milan Todorović. Osim da su mi rekli da se tako zvao jedan lik iz "Žikine dinastije". I moj deda, Milan Baxuz iz Šapca.
Deda Milan, koga sam mnogo volela, koji mi je vikao "Kaća Bez Gaća", je, dok je još bio živ, tražio da ga, kad umre, sahrane u uspravnom položaju. Ali nisu ga otuda počastili nadimkom baxuz. Deda je bio boem, svirao je violinu, iz kafane nije izbijao. Pre EXYU ratova bio je i jako imućan, ali kako mu je imetak mahom ležao s one strane Drine, sve mu je to prslo.
Ja sam ga upoznala sa 6-7 godina, kada nam je radio vodoinstalacije u kući i sećam se kako me je poslao da mu donesem kučinu: "To je ono gore u kupatilu što liči na tvoju kosu!"
Mislim da je kučina ipak malo grublja od moje kose, ali lepo je kad neko posmatra svet kroz sličnosti s tobom.
Deda se nije javljao komšijama. Nikad. Zato su ga zvali baxuz! On je govorio da bi ga komšije, kada bi im se javio, zaustavile da ga propituju o zdravlju, njegovu i njegovih, o ovome i onome, o vremenu o krajnjem slučaju. Dedu ovo nije zanimalo.
Zato im se nije javljao. Oni nisu dobijali priliku da budu ljubazni sa dedom Milanom Todorovićem.
Ni ja se nisam javljala komšijama u Milana Todorovića. Ne javljam im se ni sad u Kulina Bana. Ali, ne po ugledu na dedu, ne. Ja sam baxuz na svoju ruku. To, Javljanje komšijama, to mi je nekako uvek delovalo kao malograđanska rabota, ja sam uvek imala preča posla.
Sećam se kad sam drugarici za rođendan dobacila poklon i rekla: "Evo ti!"
Ili kad mi je posle svađe Huanista kupila Coca-Colu za fresh start, ja otpila gutljaj i smrknuto rekla: "Mlaka je!"
Formalnosti mi nikad nisu ležale.
Kad bi neka drugarica našla dečka i pitala: "A? Kakav je?" ja bih ga napljuvala od glave do pete. Po zasluzi. Od srca. Kao da su mi one to tražile. Svaka budala zna, šta zaljubljena devojka želi da čuje o svom izabraniku. Ali meni ni jedan nije valjao.
Dok mi Vrndža nije pokazala svog.
Više iz fazona, da bih mogla da je maltretiram kako je grozna prema tako divnom dečku, ja rekoh da je divan.
Bio je to sasvim nov pristup za mene.
"Jesam li stvarno grozna prema njemu?" hvatala se za glavu: "Jao, ja njega stvarno mnogo volim!" ječala je.
Ja se nađoh u čudu. Ovo mi se stvarno svidelo.
Par dana kasnije poslao mi je poruku. Pošto ću ja biti s njom za novu, a on neće, da joj čestitam u njegovo ime, da joj kažem da misli na nju i da je voli.
Pošto se radi o tako divnom dečku, pristala sam. A onda se iskreno zapitah, kako, koji moj, mislim da joj ovo saopštim. Ja kraljica foliranja, apsolutni car nekonvencionalnosti treba nekome da izigravam sentimentalnog deda mraza. Ju!
Na svu sreću, njena blistava paranoja je razotkrila ovu zaveru još 30.12. i skinula mi bedu s vrata. Fju!
Ali ovaj bliski susret s uobičajenim naveo me je da konačno shvatim kako tu nešto i nije u najboljem redu sa mnom. Jedno je da kada treba da budeš iskren, da budeš iskren svojim rečima. Ali ja imam taj potpuno suludo-frustrirajući strah od formalnog ponašanja. Ne, ja ne mogu...
Zato sam odlučila da donesem NewYearsResolution (Šta formalnije od toga) da bar jednom mesečno moram pogaziti svoj osobenjački ponos i izražavati se kao sav normalan svet!
Pa kud puklo da puklo!

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 14:13