Pogledah ga. Gledao me je. >>O, ne!<< pomislih. Naglo skrenuh pogled. Pričala sam sa Zoranom. Smejala se njegovim forama, ćućorila s njim. Zoran je najbolji frajer koga znam. On ima devojku, ali to nije bitno, Zoran je toliko dobar frajer da s njim sve devojke pričaju na taj način, pa on to i ne primećuje. On nije svestan da devojke mogu i drugačije da razgovaraju.
Ponovo ga pogledah. I dalje me je gledao. >>Samo da me ne startuje, Samo da me ne startuje, Samo da me ne startuje!<< Skoro da sam se pomolila bogu. Ok, ja ne znam da muvam frajere, ali u odbijanju kretena sam najveći kreten.
Stavio je moj kačket. Mrzim kad ti džiberi stavljeju moje kape. Smrde na metar i znaš da su im i glave znojave, i ako je staviš posle njih, osetiš da je mokra i znaš da je to leglo bubuljica, i mrziš tu kretensku, ma idiotsku naviku koju imaju da kako vide kapu moraju da je namaknu na svoju glavurdu, kao da je to jedini način da dokažu da je imaju.
Kezio se. Odvratno. Sa mojim kačketom, u farmerkama s tregerima od kojih je jedan "izazovno" pao sa ramena, dok su mu malje ispod pazuha znojavo gledale šta se zbiva, najviše je ličio na Freddie Mercury-ja. Ne stoje takve kape svima. Meni lično soji k'o u Chris Cester-a. I tako mi se sviđa.
>>Samo da me ne startuje, Samo da me ne startuje, Samo da me ne startuje!<< Ponavljah svoju mantru u sebi.

"A šta pišeš?" agonija otpočinje.
"Kratke priče!" kratak odgovor sa što manjom mogućnošću za podpitanja. Neću da priča sa mnom. Ima ovde drugih dečaka. Nek ide njih da smara:).
"A šta planiraš s tim?"

Šta planiram s čim? U Srbiji može nešto da se planira?

"Da se obogatim i postanem slavna!" odvalih.
Šta planiram? Ko me šta pita?
Kako sam ovo rekla sa naglaskom od odjebi (Kao Slobodan kad kaže: "Volim i ja vas!") to je neminovno ostatak razgovora tekao kao da mora da me uvredi pa taman crk'o.
Meni je izbor po tom pitanju lak.
"Ih znaš kako treba da pišeš da bi postala slavna i bogata!!!"
Pogledah ga belo. On ozbiljno misli da ja planiram da se obogatim i postanem slavna. Zar on misli da se to pod bilo kojim okolnostima može planirati?
"Jesi li čitala parfem?"
"Nisam!" lažem, jesam. Ne želim da pričam s njim. Bivam neprirodno neugodna. Meni izgleda pada teže nego njemu. Naviko čovek.
"Pročitaj. Tako nešto genijalno treba da napišeš da bi se obogatila i postala slavna!" ko čekićem u glavu.
"Nije bitno šta i kako pišeš. Jedino je bitno da imaš dobru reklamu. Kao Nick Hornby, ili Helen Fielding! Oni su nikakvi pisci. A gledaj ih!"
"Nije sve u reklami. Ima nešto u kvalitetu." Mislim se. Ne brini ti za kvalitet mojih priča. Seronjo. Oćutah.
"Hteo bih da vidim šta pišeš?" reče.
Ja mu tutnuh jedan M.I.K.S. u ruke. Otvorio je. Poče, naglas, da čita prvi text: "Princ iz snova":
"Probudih se na zidu svoje sobe..."
"Nemoj naglas!"
"Probudih se na zidu svoje sobe, šta to znači?"
Demonstrativno odoh u wc. On još jednom, ali glasnije, da ga čujem dok odlazim, ponovi prvu rečenicu. Potom odloži M.I.K.S.. Ako ja nemam želju da pričam s njim, nema ni on želju da čita šta ja pišem.
U wc-u nisam mnogo radila. Gledala sam se u ogledalu. Nije mi bilo jasno zašto bi me startovao. Daleko od toga da je peak-I-reach. Imala sam gadnu sluzavu zelenu boju, i krive zube.
Kako je odvratan. Ništa gore od latentnih homosexualaca. Nizak, i nabildan, bejbifejs, muževan na neki gay nacin. Odvratno. Samo mu brkovi fale, da pokuša da sakrije mladolikost. Iskreno mislila sam da je mlađi od mene, a ima preko trideset.
Vratih se u sobu: "Znaš, čitao sam neke tvoje priče..." podigoh obrvu na njega. >>A ja sam Vladičin Han<<

"Nije loše" nastavio je: "ali nije sve u reklami!" Marlene Dietrich ga pogleda iz mojih oka.
Ispriča mi momenat iz domaće kinematografije, vražja rabota, ja sam odgledala sveukupno pet ovdašnjih filmova - eskapizam - tek, da li je on bio uverljiv opisujući, ili se ja zapravo sećam te scene, tek opisao je kako nekoga pogađa metak a ovome mesto krvi, iz grudi počne oticati so koju je nosio u džepnom satu.
"To, razumeš? To ti fali! Shvataš, SO, život!" bacakao se.
Sve je to zaključio iz jedne rečenice. Wow!
I tako. Sva je sreća da nisam sujetna. Obzirom da svaki nepravednik ima neku zamerku na moje pisanije, dosad bih se uveliko posvetila politici da mi je zaista stalo do njihovog mišljena.
Vidite, meni se zapravo sviđa, verovali ili ne, doživljam orgazmičko ushićenje u vrtoglavim rečeničnim sklopovima. To je jedini razlog što pišem. A vama ako se ne sviđa, uvek možete da muvate muškarce. Ja nemam ništa od toga da vi to čitate. Keve mi. Mrš!
Kačket je inače čudo. Poklonila sam ga Zoranu. Pošto posle Fredie-a ja nisam htela da ga stavim na glavu, a Zoran nije hteo da izađe bez neke kape, pa onda još ispalo da mu stoji do jaja (Bolje nego meni, teškom mukom priznajem) nalik Corto Malteseu, kako sam mogla da mu ne dam. Kapu.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 12:13