Događaji od nedelje 19.02. << sledeći | prethodni >>

ILI TI KAKO SAM SE NAJELA BOMBONA

     Probudila sam se oko pet. Već danima se budim tako rano, i to potpuno rasanjena i ne mogu ponovo da zaspim pa se samo vrtim u krevetu. Nervozna. Oko 7 sam ustala, razgrnula crnu zavesu, i na prozore stavila asure. Potom sam ponovo navukla zavesu. Sada je u sobi bilo mnogo tamnije pa se vratih u krevet.
     Oko 11 je zvala majka. Izjurila sam napolje kako bih joj se javila i od naglosti skoka zamantalo mi se u glavi. Oslanjala sam se rukom o koleno da ne bih pala. Sijalo je sunce, i bilo je toplo. Poslala mi je torbu s hranom.
     Vratih se u krevet. Ponovo je zvala. Ponovo izjurih napolje: "Ponesi kolica!"
     >>O-ho! Teška!<< pomislih.      Oko 12:15 krenuh. Peške. Stigla sam dole oko 13:45. Rešila sam da od poslednjih 25 dinara ipak kupim kartu za prevoz. Ko će s torbom da se nadvlači pešaka.
     Uzevši torbu, napao me je jedan od onih s kolicima. Poče da mi otima torbu. Ja zarežah na njega. Mrzima ih. Njih i taxiste. A imam i svoja kolica. Nakačih torbu i odoh na stanicu sedmice. >>Samo da ne bude gužva, samo da ne bude gužva<< ponavljala sam u sebi.
     Majka je opet zvala baš u trenutku kad su na stanici bila tri tramvaja, od kojih jedan moj, i nerviralo me je što ne prekida, hoću da ujurim među prvima i da nađem mesto za sesti:
     "Jesi li uzela?"
     "Jesam!"
     "Vodi računa kad budeš otpakivala veliki kornet s jajima!"
     "Što, je l' raspadnut?"
     "Jeste!"
     "Dobro, ajde!"
     Ušla sam poslednja. Nije bilo mesta da se sedne.
     Reko neko će izaći na Kališu. I izašlo ih je puno, ali niko od sedećih.
     Pomerih kolica sa vrata, i pri tom zakačih jednog čoveka. Pogledao me je kao da će me zviznuti, i u tim očima se videlo da me mrzi.
     Izvinuh se govedu. U sebi pomislih da se nadam da se nikada nije ženio jer takvom govnetu žena služi ko boxerska vreća. >>Nadam se da se nikada nisi Ženio, govedo!<< I dalje me je gledao mrko, pa se pomerih malo dalje.
     Ispred mene je sedela jedna debela u zimskom kaputu (na +18°) sa šnalicama u kosi. Odmah mi se nije svidela. Mrzim šnalice. Iza nje jedan stariji gospodin sa tamnim naočarima i bez prstiju. Iza njega starija žena, duge sede kose u punđi i sa gustim crnim obrvama. Imala je štap u ruci.
     Debela primeti kako je ručka mojih kolica dodiruje po debelom kaputu i stade uzmicati kao da je moj tovar šugav. Pomislih >>Možeš i da ustaneš ako ti smeta, ja ću rado da sednem!<<
     U to krete prvi nalet. Ono što kažu, mrak-na-oči. Ne znam da li je tako i kod drugih ali kod mene to izgleda kao sneg na tv-u. Samo u boji. Teget, ovog puta.
     Čučnuh. Žena sa štapom me ponudi da sednem. Bilo me je sramota da mi ustane žena sa štapom, umesto, debele, recimo, pa odbih. Ubrzo prođe, pa ustadoh. Žena mi reče da otvorim prozor.
     Drugi talas. Čučnuh. Žena sa štapom je sad insistirala da sednem. "Pa kako ćete vi?" pitah
     "Ne brini za mene, ja uskoro izlazim." rekla je.
     Dala mi je punu šaku tik-tak bombona. Pomislih kako su mi ruke prljave, jer držala sam se za tu šipku u tramvaju, ali ona me je motrila dok nisam stavila bombonu u usta. Sisala sam tik-tak. Pomorandža.
Ona ubrzo izađe, ali se toga ne sećam. Sećam se samo jedne ciganke sa flašom vode. Jednog zgodnog mladića. Nečije ruke na mom licu. Buka. Sva sam bila mokra. Od vode. I od znoja. Pomislila sam kako je ciganka pila vodu iz te flaše, dakle, u toj vodi ima njenih bala. Bljak. Zgodni me je pitao znam li gde sam. Znam. Delovi ulice dvadesetsedmog marta probijali su mi do svesti kroz tehnikolor vejavicu. Gurao mi je glavu u napred i govorio mi da guram unazad. Trebala mi je večnost da shvatim šta hoće. Dao mi je bronhi. Ciganka je vikala kako sve vreme menjam boju u licu. Govorila mi je da ustanem do prozora. Kakvo crno stajanje!
     Zgodni mi je govorio da izađem iz tramvaja, da je napolju svežije, i da će mi biti bolje. Jedva mu objasnih da nemam para za drugu kartu, i da ću ako izađem morati peške kući.
     On mi ponudi da mi plati taxi. Bilo me je tako sramota. Nisam to mogla da prihvatim. Kroz zbrkani um počeše da mi promiču ideje o tome kako bih mogla da mu uzmem broj telefona, kao da bih mu novac za taxi vratila kad budem pri parama, što će biti ko zna kad, ali mi usled vrtoglavice nije polazilo da ovaj plan posve shvatim i uobličim.
     Zgodni ode. Debela se okrenula i gledala me. Jedna mala cigančica me je gledala oduševljeno, kao da se pitala kakav li ću sledeći trik da izvedem. Smejala mi se. Pokušah i ja da se nasmejem njoj. Bila je lepa. Sve su one lepe. Sisala sam bronhi. Bilo mi je bolje.
     U velikom kornetu s jajima nađoh dve šarene. 1000 dinara.

Verzija Za Štampu | Kamentari 44 | Pošalji Mailom

  ¶ 12:12