Ležala sam. Čekala. U mislima. U mislima sam opet bila posvećena tebi. Pored mene spava moja cimerka. Čujem je kako diše. Osećam se tako stešnjeno. Pod prismotrom. Bez slobode govora, misli i disanja. Ležim i čekam. Ne znam šta. Nadam se da čekam da me zovneš. Mislim se kako bi bilo lepo da me zovneš. Kad bi samo... Ali ne, to je nemoguće, ti me mrziš, rekao si mi to. Kad bi samo...
U sobi se javila svetlost. Bio je to moj mobilni. "On je!" pomislih. Na ekranu nije bilo identifikacije. Pisalo je samo +3811145. Stara centrala! Beograd! Ti si u Beogradu. Ti si! Ti si! Znam da si ti!!!
Javila sam se ali se iz siemensovog zvučnika začulo samo krkljanje. "Molim?" uzviknuh očajnija i od ove veze. Jedva sam razabrala rečenicu: "Ćao, ćao, Bojan ovde, sećaš se?" Niušta nisam sigurna. Provokacija? Bojan ima meko r. Ali ovaj nije izgovorio ni jedno r! Boja glasa? Ne znam. Veza je tako loša da može da bude, ali ne mora da znači. Toliko loša da nisam sigurna ni da li je rekao Bojan ili Stojan. Dodatno to pitanje "Sećaš se?" Kako bih ikako mogla da zaboravim. Pokušah da se setim nekog drugog Bojana, ili Stojana, koji bi imao smisla da izgovori: "Sećaš se?" Ne usuđujem se ponoviti: "Molim?" Šta ako jesi ti? To bi baš bilo kretensko pitanje. U sred mog premišljanja ko bi to mogao da bude, veza je prekinuta.
Oblačim se i izlazim napolje. Tamo je bolji signal. Zovem jednu drugaricu. "Znaš li za koji deo grada je identifikacija +3811145?"
"Šta zvao te Bojan?" provuče ona kroz nos. Umal mi ne ispade slušalica.
Još mi je ispričala da su to veče bili zajedno u gradu. Napušila ga neka devojka. Besan je otišao kući ranije. I zvao mene. Kakav seljak.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 18:09