Sedela sam u troli. Sedela sam u stilu plišane mečke. U jednoj od onih krš trola, na zadnjem sedištu, što gleda unazad. U prostor ispred mene, ulaze dvojica. Tu nema sedišta, a skoro da je nemoguće stajati, jer stajanje izgleda kao Moon Walk.
Jedan od dvojice se okrete, držeći se još rukom za šipku, i obešen tako poput majmuna, pogleda me pravo u oči.
Joj, kako je sladak! Progovori mi u glavi Štefica Cvek. Slatki skide ranac i dade ga drugu. Potom iz ranca izvadi fotoaparat. Stavio ga je oko vrata. Izvadi blic. Sastavi blic sa fotoaparatom. Ovo je iziskivalo da se pusti. Skakao je po troli. Znala sam da hoće mene da slika. Proces sastavljanja fotoaparata je trajao predugo da bi slikao nešto što je ugledao iz trole. Dve stanice su već prošle. A da hoće da izađe i slika nešto van, sastavio bi aparat napolju, lakše je, i bezbednije.
Srce mi je bilo u grlu. Okrenuh se ka prozoru.
Ponovo ga pogledavši videla sam da mu gori crvena lampica na fotoaparatu. Opet pogledah kroz prozor. Srce mi je tuklo sumanuto.
Trola stade, otvoriše se vrata, i njih dvojica izađoše. Zinuh. Gledala sam za njim. Pokušavala sam da shvatim šta mu je dupe pod tom zimskom jaknom. Trola je krenula. On se okrete i pogleda me u oči. Poslednji put.

Verzija Za Štampu | Kamentari 22 | Pošalji ovo Mailom

¶ 17:24