Max:     A? Jesi li videla kakve oči ima?
     Bila je opčinjena.
Ja:      Pa ništa posebno. Što ne reče da voliš takve, imam je takve braće koliko te volja. Sve derani.
Max:     Možda što je noć, pa nisi lepo videla boju!
Ja:      Možda.
     Zar je trebalo na boju da obratim pažnju?

Ja:      Jao, znaš kakve oči ima!
Max:     Jesu li plave?
Ja:      ...nemam pojma! Ali su vrlo lepe.
     Budući da je riđ, pretpostavila sam da su plave, ili zelene. A u stvari su smeđe. Tamno, tamno smeđe. Skoro crne.

Ja:      Mama, kako se gleda boja očiju?
Mama:    Pa kako ne znaš?
     Izbuljila se na mene:
Mama:    Koje su mi boje oči?
Ja:      Bele!
     Tada mi je objasnila šta su beonjače, šta rožnjače, šta zenice. Od tad znam. Ali nikad nisam stekla naviku da zapravo pogledam u iris čoveka.

Bowie: Dobar dan! Da li želite da pomognete deci u Zvečanskoj?
Pogledah ga, plav, lep. Počeh neki razgovor s njim. Bio je čudan. Uopšte se nije smejao. Godine? Pa, mogao je biti 5godina mlađi, ili 5godina stariji od mene. Ne bih mogla da zaključim. I još nešto. On je prvi čovek ikada kome sam zapazila boju očiju. Jedno plavo. Drugo smeđe!
Ja:      Hey, tvoje oči su različite boje!
     Kroz misli su mi promicale misli o "Mršavom Belom Vojvodi" ali njemu se ova opaska nije previše svidela.
     Zakazao mi je date na kome se nisam pojavila. Imao je ružne izgrižene nokte i milion zanoktica.

     Ali, od susreta s njim, odjednom primećujem boju očiju ljudi koje srećem. Svima.

Verzija Za Štampu | Kamentari 13 | Pošalji Mailom

¶ 14:59