Zvala je oko 7:15.
"Hoćeš li biti u stanju da pričaš posle 9h?"
"Ne, biću s nekim muškarcem!"
"Mislila sam da nećeš možda spavati, kad god te zovnem isključen ti je mobilni?"
Zna vrlo dobro da ne isključujem mobilni noću. Isključim samo ton. To što se uključuje govorna pošta je uglavnom samo znak da sam kući, jer tamo skoro nikad nema signala. A i da je zvala pa joj se uključivala govorna pošta, ja bih to znala, ne?
"A ne možeš sad da pričaš?" Bila sam u gradu i imala sam signal.
"Pa posle 9h je jeftinija tarifa!
"Dobro, važi, zovi posle devet!"
Nastavila je da priča. Pitala je šta sam uradila za gajbu. Objasnih joj da ću morati da molim gazdaricu da ostanem ovde još mesec dana.
"A šta ja da radim za to vreme?" pitala je kao da se to mene tiče. Mislim se možeš da surfuješ po sofama, to ti je ionako perspektiva.
Objasnih joj da moji na lageru imaju još 100"€ te da ako se onaj proces nekim čudom ne završi u rekordnom roku to ni ja više neću biti u BeeGeeS, tako da me s tim u vezi, njeno moranje da se vrati kući kako ne bi više zloupotrebljavala gostoprimstvo svojih prijatelja deluje bitno ko lanjski sneg.
Pomenula je da bi mogla da se vrati kod mene. Ja oćutah. Jedino što mi je kao uspomene na život s njom ostalo u sećanju je da je drska i dosadna, sebična i samoživa. Da za dva meseca nije ni jednom oprala sudove, osim po koju šolju ili viljušku, šta bi joj zatrebalo, i da me je budila svaku božiju noć kako bi mi naširoko i nadugačko, s čestim ponavljanjem rečenica, pripovedala o tome šta joj se desilo u gradu, što se manje više uvek svodilo na jedno veliko, izlizano ništa, bitno jedino njoj, jer ima tako ludačku želju da joj se makar jedared desi nešto vanserijski. A život joj je jedna velika kolotečina, isto kao i moj.
Ni ovde nije prestala da priča. Ugovorila je da se vidimo u petak, a ako na svirku ne dođem da će svratiti kod mene za vikend.

Ceo razgovor je trajao oko 20min, i kad je konačno prekinula vezu, ja odahnuh. Ruka me je već zabolela od telefona. No sve to nije dugo trajalo. Ubrzo je zvala ponovo, na još jednu partiju torokanja od 20min, (kad se samo setim da su mi nju predstavili kao ćutljivu osobu).

Drugi razgovor je bio o tome kako mi priznaje da sam joj nešto rekla kad smo živele zajedno, nešto što je nju naljutilo, ali sad se ispostavilo da je istina. Nikako nije htela da bude određenija, pa jedva ukapirah da govori o jednom matorom dripcu koga sam ja upoznala nakon svirke Jon-a Spencer-a, koji me je smorio pričama o Srbskim krimosima i njihovim malverzacijama po Italiji, a za koga sam joj ja rekla, "Svideće ti se kako izgleda!"
Ovo joj nije bilo dovoljno, jer je htela da zna kako to on izgleda da bi se njoj svideo. Šta to uopšte znači da je neko njen tip, po meni. Problem je u tome što sam ja već olako njene tipove okarakterisala kao "ljigave". Nakon susreta sa dripcem, rekla mi je ponosito da uopšte nije njen tip, te da ona ne voli tako tamnopute poput njega. A onda ga je srela ponovo, pa se predomislila. Ali sad me je zvala da bi mi dvadeset minuta o tome pričala. Da bi mi se uvukla, kako bih joj rekla "Dođi!"
E oću jes. Ja sam uvek bila više nego fer prema svima. S karmičke strane gledano, trebalo bi da mi teku med-i-mleko, a daleko sam od tog statusa. Život s njom mi je delovao kao moj mazohizam, i budući da sam je sam zvala, nisam mogla da smislim pred svetom dovoljno valjan razlog da je izbacim. Sad kad je sama otišla, prosto ne znam kakav položaj planeta može da me navede da je zovnem ponovo.
Na kraju sam zaključila sledeće. Ako me zovne bivši dečko, ali ne da bih mu vratila knjige i cd-ove, dakle ako me zove iz čistih pobuda, iz ljubavi i pokajanja, e onda ću da je primim. Vreme je da karma nešto učini za mene. Dosta mi je više nepovratnih usluga koje sam ja njoj činila. To što uvlakuša nema ama baš nikakvog uticaja na mog bivšeg dečka, ne deluje mi kao problem. Zapravo, tim pre mi se ceo aranžman čini opravdanijim.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 16:02