Iskobeljah se iz trole, i prebijenim hodom se uputih doma, iz pravca Vojislava Ilića. Začuh neku buku. Pa neku drugu buku. A onda se začulo kevtanje nekog psa. Okrenuh se. Trola je prolazila ulicom. Dođe mi do svesti kakve su to prve dve buke bile. Prvo sam čula škripu kočnica. A onda metalni šupalj udarac. A onda vriska psa. Nije bilo jasno da li je stvarno povređen, ili se samo uplašio. Skičao je. I drugi psi počeše da laju.
Osvrnuh se oko sebe. "Srećica?" pomislih. Nije je bilo. Nisam htela da se vratim u Vojislava Ilića, htela sam da vidim psa, a ne fleku na putu. Uostalom ni Velika-Siva nije bila na vidiku, a oni su uvek zajedno. Takođe, Srećica nikad ne izlazi na Vojislava Ilića. Čini mi se.
Danima je/ga nije bilo. Ne znam da li pas bata ili seka. Ne znam ni za Veliku-Sivu. Ni čiji su, ali čini mi se da du od istog vlasnika, uvek su napolju zajedno. Ne znam ni da li se stvarno zove Srećica. Ja ga tako zovem. Ponekad Cvetić. Podseća me na Luja Armstronga, jer moraš da se nasmeješ kad ga vidiš.

Sinoć se vraćam kući, iz pravca Bulevara, i vidim ga. Trči ka meni. Laje. Kao da mi govori: "Nemoj da odeš, imam mnogo da ti pričam!" Trči, a ima tako kratke noge i treba mu večnost. Mnogo je sladak. Baš sam se obradovala kad sam ga videla. Taman počeh da se igram s njim, kad se pojavi i Velika-Siva. On je pojuri. Smejala sam se. Velika-Siva se zavukla pod kapiju, i Srećica je sačekao da se tamo zavuče, a onda kad joj je samo rep virio, uhvatio ju je. Čulo se mačije frktanje.
Obično ne volim kad psi maltretiraju mačke. Ili kad jaki maltretiraju slabe. Pametni glupe. Ne volim maltretiranje generalno. Osim kad je samoodbrana. A Srećica se samo branila.
Koliko sam se obradovala što ih vidim čitave. Volela bih da je srećica moj pas. Ispratila me je kući.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 16:49