Letos na EXIT-u, nakon nastupa The Kiosk, a baš pre nastupa The Rakes, počela sam da radim nešto krajnje neočekivano za nekolicinu ljudi okupljenih kod FUSION stage, te se tih par dobrih ljudi dobro zagledalo u mene u pokušaju da pronikne u tajne namere devojke koja je sama na tvrđavi. (Ja nisam htela da slušam, šta god je bilo pre TheWhiteStripes, pa jedina nisam otišla na MS od ljudi s kojima sam inače bila.)
Protezala sam ruke kroz barikade postavljene na metar-dva od stagea, i skupljala plastične čaše koje su u tom među prostoru ležale, pa samim tim nisu bile ni ugažene ni izlomljene već lepe. Nisam ovo radila iz neke namere da pospremim tvrđavu. Htela sam ceger. Prestala sam da skupljam čaše onog trenutka kad sam ih skupila dvadeset.
Naime, u propagandnom materijalu EXIT festivala je stajalo, da će svakome ko donese 20 plastičnih čaša u REZERVAT, dati ceger na kome piše: "Neću Kesu". >>Moram to imati<<. Jedan drug ima fetiš cegera, i ima jedan na kome piše KURAC, ali ćirilicom!!! pa sve nekako više deluje kao štamparska greška od KUPAC, ali ovo je sasvim druga stvar.

Pre par godina živela sam na Mirijevu. Najgori deo Beograda u kom sam ikad živela. Kad je došla jesen, kad je opalo lišće, drveće je na vetru i dalje šuštalo, radije nego da fijuče. Ako bi ga pogledao, video bi da nije golo. Krošnje su bile pune kesa. Plavih, žutih, roze, pa i starih, prugastih, plastičnih kesa. Mirijevo mi je u celini, toliko prljavo više ličilo na deponiju nego na naselje, ali bila sam jedina koja je to primećivala, čini se. A ako bi dunuo vetar, kese bi letele nebom. Sivo nebo, i više plastike leti njime neg ptica. Mada ni ptice ne volim. Sve je delovalo kao neki SF film, u kome se javljaju novi oblici živote, otelovljeni u vidu plastičnih kesa, koje rastu na drveću i špartaju nebom. Ceo život maštam o digitalnom fotoaparatu kojim bih uslikala ovo drveće čudnovatih plodova, jer dobri ljudi u fotografskim radnjama nikada ne urade ovakve snimke, misleći da su greške. Kao, ako hoćeš da bidneš umjetnik i da fotkaš išta drugo do sebe kako se grliš sa ortacima, onda sam razvijaj svoje fotografije.
Jednog dana sam otkrila i šta je zapravo razlog što ima toliko slobodnih kesa. U Croj-zemljici-srbiji (i s nije slučajno malo) gde ljudi pribegavaju kanibalizmu da bi išta stavili u krežbava, žvalava usta, mnogi još imaju snobizma da sa gađenjem i prezirom gledaju u one koji preturaju po kontejnerima u potrazi za neisisanim odbačenim odgriscima bilo kakve hrane. Nisu u pitanju bogati excentrici, ne rade to da bi vas sablažnjavali, samo se bore za mesto pod suncem. Videh jednog, gde dreši jednu kesu koju sam baš maloprije bacila, istresa njen sadržaj u kontejner, brlja, i nakon što ne nađe ništa, ko nema, taj i ne baca, pušta kesu iz ruke i ova pada povrh gomile. Znam, bolesno je očekivati da on povede računa o prirodi, a ne može ni sa sobom da izađe na kraj. Ali kesa tako na vr' gomile, samo je čekala prvi povetarac da poleti put neba pre nego li će se ugnjezditi u nekoj krošnji.
Shvatila sam tada da se borba za čiste krošnje mog najdražeg oblika života može ostvariti jedino ako se kese više nikada, NIKADA ne iznesu iz prodavnice.

Ne, na EXIT-u mi nisu dali ceger. Nisu ih imali. Uopšte. Nisu ih uradili. Dali su mi minijaturni bedž, i jabuku.

No, lako je meni da novine ne bacam s hranom, da konzerve posebno držim, ali, gde ja to da odnesem u zemlji u kojoj ti ni ljudska prava nisu garantovana, a reciklaža je reč iza koje se izgovara: "ŠTA?!?" Teba neko da me hapsi, zbog proevropskih shvatanja. Pa ja se prva bunim što se pitanje Kosmeta, ili grba crne-nam-zemljice stavlja ispred pitanja o punom trbuhu. Ali ovo je tema koja zahteva delovanje, stvar se otrgla kontroli.

Došavši kući, nadrkana, ljuljnula sam kesu na krevet, dreknula: "Gledaj!" i iz kese izvadila drugu kesu. Treba li da napomenem da je prva sada bila sasvim prazna? Je li nužno da naglašavam da prva uopšte nije bila poderana? Da li mogu nekako da se ne vadim što sam ipak donela obe kese kući, jer sam tako nespretno nasrnula na kasirku: "Pa sad imam dve kese za tri banane!" od čega se ona zbunila, pa mi je bilo krivo. Nije njena krivica što je retard. Njima je rečeno da sve stavljaju u kese sa logom firme.
Jednom sam, znajući za "običaje ratovanja" isplanirala unapred šta nameravam da kupim u prodži i znajući da svaka povrćka dobija posebnu kesu, ponela sam dovoljno kesa. Prodavačica na povrću je odmah izvukla jednu kesu i mahnula njome kroz vazduh. Ja izvadih kesu iz džepa i njome maknuh kroz vazduh. Vragolasto zamahah obrvama na curu. Devojka zinu na mene. Sad je dalje praksa da ona to povrće izmeri i da mi papirče, sa kojim ja idem na kasu. Ovo je nužno jer se papir pravi od drveta, te ga treba što više uludo trošiti, ako ništa ono što ja od toga pizdim.
Ne lezi vraže. Kad sam se vretila po svoje povrćke prodavačica mi je dala samo jednu kesu. Onu koju je naduvala kad sam tek stigla. Sve ostale kese je natrpala unutra. Još mi je rekla da ne moram da donosim kese, jer oni imaju. Pa imam ih i ja. A ne trebaju mi.

"Sve je krenulo od C marketa! Oni su prvi krenuli sa tom nebulozom o besplatnim kesama. Mamicu im! A onda su i svi ostali morali!"
"Što, meni se to baš sviđa što daju kese!!!" naravno. Srbi, pusti, otimali bi se i o govna, samo da neko dođe na ideju da ih besplatno deli.
"A je l' znaš da ti u civilizovanom svetu odbiju procenat od ukupne cene kupljene robe ukoliko doneseš svoju kesu?" Izbuljila je svoje krupne oke i naborala čelo. U njenoj glavi nije bio jasan motiv za takvo besmisleno delovanje. "Stvarno?" "Da, takođe naši lezilebovići, odu tamo, pa skupljaju plastičnu ambalažu, koju u posebnim delovima prodavnice mogu zameniti za priznanice koje vrede kao novac. Sve u cilju reciklaže!" Oči su joj blistale. Konačno je videla način da ode odavde, negde gde će joj biti jednako loše, i da tamo živi ne radeći ništa, grebući se o propuste u njihovoj uređenosti. "Pa što tako?" pitala je cepajući komadić od kese i stavljajući semenke gandže u nju: "Bila dobra gandža, da sačuvam, možda posadim nekad...."
Pitah je da li na koliko je vremena potrebno da se razgradi jedna plastična kesa. Ona je upaljačem gorela komadić kese sa semenkama, da bi je zavarila kako bi semenke lakše sačuvala. "Evo!" smejala se: "odmah je ja razgradim!"
"E, a to što sad radiš je jako zdravo!" jauknuh.

Zašto pričam gde niko nema moje uši?

Osećam se kao Don Kihot.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 12:26