Bože, zaista ponekad poželim da sam drvo. Neki, hiljadugodišnji bor. Možda bih bila i pod zaštitom države. Znam da bih zapatila i brojne podstanare, uglavnom od sojeva kojih ljubitelj nisam, što ptica, što insekata, ali me to ne bi omelo da uživam u ukusu slobode u svojoj krošnji. Hej, imala bih krošnju, nije to mala stvar! A koje bi god biće bilo dovoljno blesavo da živi u mom vetru u kosi, bilo bi dobrodošlo. Čak i mentol deca, sa izrazitim atavističkim smetnjama.
Tada ja ne bih bacala senku, već bih pravila hlad! Moji rođaci bi bili najstariji stanovnici ove planete. Po godinama, meni i sekvojama, niko ne bi bio ravan. Moja bi koža bila očaravajuće rošava, i ni jedan bubuljičavi kreten ne bi imao izgleda da me prevaziđe. Na mojoj severnoj strani bi možda rasla mahovina, ali ja bih više volela lišajeve. Posle bi se budale koje ne mogu mirne, i vojnici, prema njima orjentisali. Stajala bih ponosito u parku, ili na proplanku, svi bi mi se divili, a ja bih šetače i izletnike, koji bi našli da je lepo jesti ispod mene, gađala gusenicama i mravima, pa bi se oni onda nervirali. Neko bi se možda i otrovao kad bi na pikniku pojeo mrava u sendviču.
Neki bi romantični samoživi mangup, možda urezao na meni svoje i inicijale svoje trenutne ljubavi u srcu. Sve to bi bilo previše ćoškasto, ali njima dvojma najlepša bezvez-rezbarija ikada. Ne bi mislili da l' mene to boli.
Završila bih tako što bi me neki kriminalac isekao i od mene napravio stilski nameštaj. Mrzim stilski nameštaj. Al’ samo da me ne preobraze u toalet papir. Kasnije bi sa svojim prijateljima, sedeći u meni, pio čaj i govorio: “bilo je to dobro drvo!”, Klimajući glavom, i skupljajući svoje odvratne ljudske oči i usta, kao da je u tom trenutku, u toj rečenici, sažeo najveću mudrost dostupnu ljudskom biću. Ovako, i da me neko iseče, sumnjam da bi od mene išta mogao napraviti, a još više da bi nekome rekao: “bila je dobar čovek!”
Stvarno sam razočrana.

Verzija Za Štampu | Kamentari 3 | Pošalji Mailom

¶ 11:47