Ovca se našla na livadi. Nije baš znala otkud ona tu, ali nije ni bilo bitno. Ovce i tako ne razbijaju glavu oko mnogo toga. Uostalom, odmah tu na livadi, paslo je jedno stado. Instinktivno, pođe do njih, i reče: “zdravo, kako ste? Ja sam Sonja, kako se vi zovete?”. Ovce su je gledale za nijansu mrkije no što je njihovo belo runo dopuštalo. “ja sam doli, šta hoćeš?” Upita jedna a ostale se, nekako, složiše.
“Malo sam usamljena, mogu li vam se pridružiti?”. Doli ovce je prezirivo odbiše: “ne, mi smo, normalne, bele ovce, ti si crna ovca, nama to nije potrebno, bolje idi!”
Sonja zapravo i nije bila crna ovca. Bila je više nekako siva, ali samo iz daleka. U stvari je to bila obična prugasta ovca.
Iznenađena takvom grubošću, sonja pokunjeno ode niz dol, ne znajući baš sasvim otkud ona tu. Mada stvarno nije bilo ni bitno. Ovce niokočega ne bistre previše. Uostalom, odmah ispod jednog brežuljka sonja naiđe na novo stado. Ove ovce nisu pasle, nego su duvale (u) travu, i pevale su kako su plave mada su zapravo bile crne. Sonja pomisli kako su samo malo zbunjene i kako bi joj to moglo pomoči da se infiltrira, jer tako ometene, ovce možda i ne primete njen dezen. Ali i sonja se zbunila. Htela je i ona da duva travu, da bi se bolje uklopila, ali se od toga izlajala. Došao pas ovčar i oterao je.
Pobegla je koliko su je prugaste noge nosile. Nije bila potpuno sigurna otkud ona tu, ali nije previše mozgala o tome. Ovce to nikada ne rade. Idući dalje vide još jedno stado. Opet su to bile bele ovce, mada je odmah bilo jasno da to nisu doli ovce. Prišla im je. “zdravo šta radite?” Poče sonja snebivljivo. Ovce je pogledaše podrugljivo. Jedna je nosila drečave zelene čarape. “šta je ovo?” Reče jedna ružna, pegava ovca: “ova ovca nema vunu, već pamuk!” “nemoguće” reče ovca u čarapama, “pamuk raste na drveću!” “blesavo momče, raste na žbunju” reče jedna karirana ovca teškog akcenta. Onda se ućutaše i dalje podsmešljivo promatravši sonju. “pa, jel mogu ja sa vama?”. “ne može, niko ne voli turiste!” Reče opet ružna ovca. “šta ti pada na pamet, pa mi smo shetland ovce! Ti nam ne odgovaraš, mi smo previše fine za tebe, pamučna!” Objasni karirana ovca. “molim vas” poče sonja snishodljivo: “nema potrebe za rasizmom, ovo je moderno društvo…” “hajde turisto, idi svome stadu” reče ovca sa drečavim čarapama, na granici da sklizne u sažaljenje. Sonji zatitra donja usna.
Krenula je dalje niz livadu. Noge su joj se tresle od besa i frustracije. Nije znala otkud ona tu. Nije znala ni gde je to tu. Potrešena tako teško, izgubi ravnotežu, pade, i razbi glavu ovim pitanjima. =otkud ja ovde?= =gde je moje stado?= I sl, pitala se sonja. Kad na livadi ispred sebe vide najčudniji prizor u istoriji čudnih prizora. Bilo je to stado zelenih ovaca, koje su nepomično stajale u travi. “ko ste vi?” Upita sonja. “mi smo pamučne ovce” rekoše žbunovi. Sonja se ozari: “i ja sam, mogu li sa vama?”. Pamučne ovce se zacerekaše na vetru. Umorna od svih natezanja, sonja sede pod jedno drvo da predahne. Bolela ju je glava od onog udarca u pitanje, i išla joj je krv. Bila je vrlo malaxala. Zaspala je.
Kada se probudila, ispred sebe vide jednu providnu ovcu. “zdravo, ja sam oblak, šta ti se desilo?” Reče paus ovca, “jao, pa mislila sam previše, pa sam se povredila.” Reče sonja, vesela što neko hoće sa njom da se druži. “o” reče oblak, “ne brini. S tvojim je problemima gotovo. ‘ajde, penji se, vozim te na jedno mesto. Tamo svako može da svira gitaru!” Sonja se tome jako obradova, pa se pope na oblak. I ona je sad bila nekako lakušna i oblak je pone bez problema. Još se samo sonja pitala, mogu li tamo svi da sviraju i violinu? Dok su se polako udaljavali drvo im je mahalo. I ono je nekako bilo usamljeno, tu, na livadi, sa ovcama.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 11:52