I bi tačka. Ni u čemu. Ali ne u nekom ničemu kao da bi tu moglo stati još nešto samo da je postojalo u to vreme. Već sasvim ni u čemu. Ništa po definiciji. Oko nje ništa nije postojalo. Oko nje nije postojalo. Tako da ništa nije moglo stati u ono što ne postoji. Znači samo tačka. Koja ne stoji nigde. Tačka. Po definiciji. Bez delova. A puna energije. Besa. Besna na samu sebe, jer na šta je drugo i mogla biti besna. Pa je tako luda i explodirala, i počela da se širi u nešto, ni u čemu. Nigde. Ničim okružena. I rasla je tako, i danas raste u beskonačnost, a moguće je da joj se dimenzije ni najmanje nisu promenile, jer beskonačnost je tako relativna. Tako je moguće i to da je umesto explozije tačka implozirala, da je energija postala masom i da su sve tako nastale komponente te tačke počele prosto da se sažimaju i umanjuju, i da beže jedne od drugih, ostavljajući ogromne vakuumske rupe, širom tačke. Krajnji efekat je identičan i nema razloga da se jedno odvilo pre drugog, ukoliko uopšte postoje dve stvari.
O, kuvalo se tu svašta. Nastajali su svetovi, zvezde, a pri jednoj elektronskoj manipulaciji nasta i jedna svest. Nije to bila neka posebna svest. Svest ko i svaka druga. U malo gorem stanju doduše, jer nije bila sasvim čitava, već do pola naprsla. Ipak je to prva svest, šta je vaseljena tada znala. A u datom trenu, bila je i jedina. A svesti tad poveruju da su najveće, najbolje, najjače, ko zna otkud im to. I bilo joj je dosadno, znate nikakva umetnost, nauka ili filozofija nisu još bile utemeljene da joj posluže za razbibrigu, pa je ona stoga posmatrala promene oko sebe, studirala ih i kao i svaka svest, razvila sposobnost da ih predvidi. To uvek tako biva jer sve prati neke šeme, puteve, i ako o tome dovoljno dugo razmišljaš ti to i uvidiš, a svest jeste bila pametna. Mada ništa posebno. I kako je uvek pomišljala na događaje neposredno pre no što bi se oni i desili to svest poče verovati da ih ona sama izaziva. O, kako je ona slepo verovala u to. A nije bilo nikoga da joj objasni. A i prvi i najveći egoista teško da bi i poverovao u tvrdnje oprečne njegovim verovanjima, čak i u tvrdnje poduprte suvim činjenicama, dok on za svoje verovanje nema ni najfrivolnijeg dokaza. Jer to je verovanje. Šta će ti dokazi. Ako ih imaš, ti onda znaš pouzdano, pa i ne moraš da veruješ. Ovako samo osećaš. Ono isto ushićenje koje i student oseti kada dobije na lutriji, ili kockar kad položi ispit. I tu nema sporenja. Ni mesta zdravom razumu. No dobro.
Vežimo se sada za jedan proizvoljan svet. I taj svet beše nekad bučan i blistav i usijane glave, ali sazre i ohladi se i posta čvrstim, dobi atmosferu, i nešto što bismo nazvali praiskonskom supom. Supa je bila čisto organska, i kuvala se pod dejstvom atmosferskih električnih pražnjenja. Koja su tada bila česta, jer iako ohlađeni, ti svetovi su još bili mladi i nisu pojma imali u šta se upuštaju. Iz supe nastaše primitivni oblici života, a matična lužina osta u vidu mora i okeana. Vremenom iz primitivnih organizama nastaše i viši oblici života.
Jednog dana, jednom majmunu, ispade kamen, koga je u najsvetlijem trenutku svesti na tom svetu podigao, i udari u drugi kamen. To pokrenu lančanu reakciju u glavi tog primata. On poče udarati kamenom koje kuda i super mu je bilo. Jedan drugi majmun dreknu na njega u smislu: “prekini sa tom bukom, spava mi se, radio sam treću!” Ali prvog to samo potaknu da udara još jače, još više , a drugog da još više urla i njihovi saplemenici gledaše u oduševljenju, jer su prisustvovali prvom dead metal koncertu a nisu morali da plate karte. Da, da, muzika. Najveći izum čovečanstva. Bilo je još par izuma nakon toga, manjih i većih, ali ništa što bi se dalo porediti sa muzikom. I danas ljudi zezaju svoje saplemenike da su antisluhisti, i da nemaju ritma.
Sve se to desilo u treptaju oka. Svega par milijardi godina. Ne više od šest dana. A svest je sve to predvidela, i sebi pripisala. Znate, sve se to odvijalo po zakonima fizike, hemije, pa i matematike. Ali svest nije znala za te nauke, još nisu bile utemeljene, pa je svest sve događaje sebi pripisala. Nekako u to vreme, žvajznu jedan asteroid u svest, s leđa i pocepa je načisto. A svesti i kad se pocepaju, nije to stvarno fizičko cepanje na dve pole, već kao da se svest proširila, pa postala svesna još nečega. Njoj se tada učini da tu ima još nekoga, podjednako grandioznog, starog i mudrog i sa istom predviđačkom sposobnošću. I to novo otkriće joj se ni najmanje nije svidelo. Kako to? Gde je taj drugi bio u iskonskim vremenima? Nije ga bilo. Kako bi joj mogao promaći? Nije to zrno maka, već svest. I tako sve u krug. Znala je svest da je taj drugi niko lažov. U sjaju ljubomore, prve od velikog praska, prozva ga svest: “nečastivim”. Nečastivi se takođe previše uzbudio. On je isto tako nazvao svoju drugu polovinu u tom istom trenutku, jer je i bio samo to jedno, i nije zaista ni postojao.
A ljudi, e ljudi postaše sposobni da postavljaju pitanja. O, tim bićima apsolutno ništa nije bilo jasno. A zagrmi, a oni pod kamen. Dođe svest da ih izbavi. Da napakosti ne častivom ona reče ljudima da su sva zla na svetu njegovo a sva dobra njeno delo. Posavetova ona još ljude da joj ostavljaju poklone. A ljudi koji nikad nisu čuli laž, namernu, ili zlonamernu, nisu čak znali ni da takvo šta postoji, pa poverovaše. Znate ni tad još fizika, hemija, pa ni matematika nisu bile ni u povoju pa u nedostatku boljeg objašnjenja, ljudi prihvatiše raspoloživo. Ali raslo je to. I konačno ustanovilo fiziku, matematiku, nebesku mehaniku, hemiju, pa i biologiju. Svest to vide pa joj proradi sujeta. Da bi zadržala vrhovni položaj u svemiru reče ljudima da budu dobri jer, jer…, i tu ona na brzinu izmisli raj i pakao kao mesta večnog boravišta. Zamislite glupost. Bića bez svesti umru i istrule, nestanu. Kakav raj? Kakvi bakrači? Oni nemaju taj segment koji bi opstao nakon smrti. Svest je to u početku zvala ad i pad, ali prenošenjem s kolena na koleno, to se promenilo. Ali to je samo formalnost. Svest je to prebobala nekako. Važno je da je pretnja upalila. Svi su verovali. Ali fizika, hemija, pa i matematika su rasle i rasle. I pojavi se nekolicina ljudi obdarenih svešću. E, ti su bili komedija. Našli se u neobranom grožđu. Pa nije svest za ljude, kao da hoćeš objekat četvrtastog poprečnog preseka ugurati u otvor kružnog poprečnog preseka. Pa nije mu tu mesto, jebi ga (zato ljudi i kapiraju samo jednostavnije stvari, manjeg dijametra, jer one staju u svaki otvor). Ti su se onda svime bavili. Na primer arhimed, koji je poznavao teoriju kojom se danas prave space-shutl-ovi, ali nije znao da to zna. Srećom. Ili leonardo da vinči, koji je bio tolika svest da ga ni danas ne shvataju dovoljno ozbiljno, a koji je imao plan za izradu motora sa unutrašnjim sagorevanjem. Ali ga nije izradio. Opet srećom, jer da su oni uradili to što su mogli, zemlja bi danas ponovo bila usijani kliker, što će i biti, ali još uvek nije. I te prve zbunjene svesti, utabaše put budućim pokolenjima svesnih te nastade nešto što danas nazivamo: “ateisti”. Oni prosto radije veruju u čist slučaj, a po zakonima fizike, hemije, pa naravno i matematike, a i laži su im poznate. Neko je izmislio političare , pa neko drugi i televiziju, i shvatiše da svest možda i laže, jer ništa što je ona tvrdila nije imalo logike. Ok. Sujeta je fina, ali ne i razlog da celo čovečanstvo veruje u gluposti!?! No dobro.
Među tim ateistima bio je i jedan dečak. Strašno ružan, bio je mnogo tužan zbog toga, pa je postao pisac. Nije se opio, ali je imao neiscrpan izvor depresije i to se prodavalo. Nije baš probilo sve liste, niti je postalo bestseler jer ljudi više gotive optimizam tvrdeći pri tom da im je sav taj pesimizam dosadio. Kao da je pesimizma ikad bilo u dovoljnim a kamoli u dosadnim razmerama. Ali ljudi, jebi ga. Idioti.
Bi i jedna devojčica. Naučnik, izmislila je način kako da pretvori stare unutrašnje automobilske gume u čokoladu, znate o kome se radi. Imala je neke teorije. Bila je jako tužna jer niko nije razumeo o čemu priča. I tuga tako preraste u njenu glavnu osobinu. I postajala je još tužnija, jer kako to da baš tugu, najrelevantniju stvar u svemiru, najveću pokretačku silu niko ne kapira. Vremenom ona otkri tužnog dečaka. Počela je čitati njegove knjige po savetu svog laboratorijskog asistenta. Zaljubi se u njegovu tugu. Potraži ga, pronađe ga, i zaljubiše se. Tada oni više nisu bili toliko tužni. I umesto cilja da bude svest čovečanstvu, oni postaviše sebi ciljeve da usreće ono drugo. Dečak je verovao da devojčica ima krila. Devojčica je mislila da dečak ima prirodno višu temperaturu od udžbenički definisane. Zapadoše oni tako čovečanstvu jednog dana za oko dok su se smejali ispod sunca, na asfaltu jedne svetske metropole, kao da u najmanju ruku stoje na livadi. Svet se nije naljutio. Naprotiv. Bili su mu medeni. Deca se nisu kikotala, već su nosila miran, tih, gotovo intelektualan osmeh, popovi za promenu pogledaše put zemlje i shvatiše da i život može biti lep, zaljubljeni se pogledaše, tužni oživeše, neki vojnici zaplakaše, a svi se pomiriše i odoše da piju pivo, te svi ratovi prestaše, gladni postaše siti, sve vlade se potresoše i popadaše, svi jezici se sporazumeše, sve granice popucaše, i bar za taj jedan trenutak raj je zaista postojao i svi ga u srcima osetiše. Pa i svest. Iako nije imala srce.
Shvatila je da joj devojčica preuzima fanove. Identifikovala ju je sa nečastivim i odluči da preduzme oštre korake protiv nje.
Devojčica se vraćala kući i kad je izašla iz lifta nije gorelo svetlo u hodniku. Ali vrata su joj bila odmah tu desno, pa nije ni htela da pali svetlo, možda je onaj ludi komšija opet ogoleo žice. A ako on nije pobegao iz ludnice možda je drugi poludeo. Naučite tako sa ljudima. I tad je neko gurnu. Ona pade, ključevi joj zveknuše o pod, a ona uspuza do zida dreknuvši: “ko si ti, šta hoćeš?” Ču grohotan smeh od kog se krv ledi. Ona mu baci svoju torbicu: “evo ti, samo me nemoj povrediti.” Ako mislite da bi ljudsko biće prva uloga do boga u priči o njemu samom, trebala da kaže nešto manje tipično, izvolite, ja sam otvorena za sve predloge. “e neću, ako budeš dobra” reče svest i zasija. Devojčica vide pred sobom matorog debelog šizofrenika. “ko si ti, šta hoćeš?” Dovitljivo ponovi devojčica. “ja sam svevišnji” “misliš bog?” Upita devojčica, a bog reče: “pa više mi se sviđa svevišnji. Tako me zovi”. Devojčica ustade: “a šta hoćeš?” “pa logično, da prestaneš da radiš to što radiš”. “šta?” Upita devojčica iskreno zbunjena, “pa to, da činiš ljude srećnim” ona ga pogleda belo pa on nastavi: “niko te nije ovlastio. Ako je čovek ružan, on i treba da bude tužan, tako je to udešeno, što bi inače i bio ružan? Ako čoveka niko ne razume, tako treba i da ostane, očito priča opasne stvari.” “misliš istine?” “ne daleko od istine” devojčica se nasmeja tiho, shvatajući da je ipak reč o istinama, on ju je gledao u smislu dobro-šta-ću-s-tobom, pa nastavi “vidiš, ako učiniš svet boljim mestom za život, i ljude srećnim, onda će njima prosečan životni vek biti dovoljan, neće maštati o raju, neće ih biti briga, i ja im više neću biti potreban.” “dragi bože…” poče devojčica “svevišnji” ispravi je bog, “bože” smoreno uzdahnu devojčica, “ma svevišnji” “dobro de, svevišnji, pa ti ni sad nikom nisi potreban”. “kako?” Zbuni se bog. Devojčica se ponovo nasmeja i napipa nogom ključeve na podu, još mu nije potpuno verovala, podiže ih i reče “da si stvarno bog, znao bi da sam ateista.” Bog se naduva “pa znao sam ja to”. On podiže nos a devojčica se zacereka. Bog nastavi: “ti si od onih nedokazanih, tebi treba dokaz. Dobro, šta hoćeš? Da obojim vodu u crveno? Da hodam po njoj? Da pretvorim štap u zmiju? Šta?” “ništa od toga, to su obični trikovi, to može svaki mađioničar. Napravi mi čudo.” “pa to su čuda, uh” lupi se po glavi: “dobro, ajde reci šta hoćeš!” Reče on stavivši ruke na kukove. “mir u svetu, bogatstvo, svest, ljubav, zdravlje, sreću za čovečanstvo”’ “opet ti, pa rekoh ti da do toga ne sme da dođe” “ma ti si šarlatan” reče devojčica i pođe da otključava vrata. “ako ne uradiš šta sam ti tražio, ja ću ti uzeti dečaka, znaš da mogu!” Već se sav iskrivio da vidi devojčicu koja je zamicala iza vrata. “šetaj majmune” čuo je pre no što su se vrata zatvorila.
Devojčica je mirno spavala, misleći o divnom danu koji je provela sa dečakom. Nije ni slutila kako je bog celu tu noć dreždao oko dečaka, pokušavajući da ga uzme. Konačno ujutru iznenađen činjenicom da dečaku ne može ama baš ništa, bog ode i ostavi ljude zauvek na miru, a dečak i devojčca su živeli srećno i dugovečno.

Verzija Za Štampu | Kamentari | Pošalji Mailom

¶ 11:56